ДНЕВНИКОВ МЕСЕЦ ЖЕНСКОГ ШАХА – Ирина Чолушкина: Када поставиш циљ мораш и да радиш
Шампионка Србије женски велемајстор Ирина Чолушкина је једна од ретких шахисткиња у нашој земљи са високошколским шаховским образовањем.
Из родног Херсона (Украјина) је кренула на шаховски пут успеха. Где год је живела подизала је пехар шампиона државе, у укупно пет земаља. Била је првакиња Украјине, СССР-а, а када се преселила у Београд била је најбоља на шампионатима Југославије, Србије и Црне Горе, и Србије, и то два пута у претходне три године, а прошле је заузела друго место.
Поред низа домаћих и међународних успеха за шаховском таблом, Ирина је и успешан тренер, што је показала и водећи женски национални тим до лепих резултата на eвропском првенству и Олимпијади.
Ви сте једна од ретких шахисткиња у Србији која има високошколско шаховско образовање. Какви су били ваши студентски дани?
– Студирала сам у Лавову, одсек шах. Живела сам у студенском дому. Прву годину сам заиста морала да студирам, због стипендије, а били су тешки предмети, као што су физиологија, биохемија, анатомија. Била сам вуковац. Понекад сам ишла на часове шаха. Већ у другој години није било толико тешко, па сам почела да играм за клуб. Долазили су тренери и држали нам часове, пратили наш напредак. То је тада био уобичајни систем у Совјетском Савезу. Била сам упоредо на два факултета, у Лавову и у Москви.
Каква је била сарадња са Јуријем Симкином и како је он утицао на ваш шаховски развој?
– Помогао ми је да останем у шаху. Почела сам да играм за ЦСКА из Лавова, то је војни клуб, а факултет је имао свој клуб Боливесник. Симкин је тражио да играм за Боливесник, а ја сам рекла да колико знам то је „добровољни спортски клуб“, па сам хтела да играм за ЦСКА. Отишли смо на састанак, и ја сам одбила да играм за Боливесник, иако су ми претили избацивањем са факултета. Онда ми је отац рекао да, ако желим да играм шах, да прихватим и слушам Симкина. Ја сам хтела да играм шах. Тако сам почела да играм за Боливесник и временом сам се спријатељила са Симкином. Он је све радио за мене. Био ми је као шаховски кум, духовни отац. Невероватно сам му захвална.
Били сте првакиња СССР-а 1989. године. Можете ли се осврнути на то такмичење?
– Код нас је био такав систем да си могао повести са собом било кога, тренера, пријатеља, мајку, и све је било плаћено. Ја сам повела пријатеља. То је било у Волга граду. Било је 17 кола, нас 18. Играло се три недеље. Није ми био циљ да будем прва, али сам волела борбу и да играм. Имала сам 11 победа, један реми и пет пораза. Одлука је пала у последњем колу, у ком сам победила једну талентовану грузијску шахисткињу.
Југославија изненадила
Можете ли да упоредите шах у СССР-у са југословенским?
– Након Совјетског Савеза, ви сте били најјачи. То ме је изненадило. Нисте имали школу, али сте имали фантастичне шахисте, који су се развили и нешто направили. Како појединачно, тако и екипно.
По доласку у Југославију наставили сте да освајате државна првенства и друге турнире. Како сте се прилагодили на промену?
– Врло лако. Сличан народ, шаховска земља, то ми се допало. Било је много турнира код вас. Људи воле шах, то ми је фасцинантно. Није било проблема. Први државни шампионат који сам играла је био у Смедереву. Путовала сам сваки дан и освојила турнир. Потом ми нису дали да играм на државном, док некакве услове не испуним. Након мене су дошле Прудњикова и Манакова, али нам нису дали да играмо првенства, све до такмичења у Београду, у хотелу „Славија“. Играле су и Прудњикова и Манакова. То је био један од најјачих шампионата. Тада сам поново постала шампион.
Показало се колико је мозак човека сиромашан у односу на машину, компјутер и шаховске софтвере, али када узмеш неку партију Аљехина или Карлсена, и видиш како им мозак ради, онда и није толико сиромашан
Ове године сте прилично доминантно освојили титулу првака. Како сте видели ток такмичења?
– Имала сам циљ да ове године постанем шампион. То сам одлучила, а када нешто одлучиш значи да мораш радити и припремити се. Десет дана сам упорно радила, по четири, пет сати. Када добро радиш, адекватно се припремиш, имаш неке способности, шансе за успех су велике. Такође, имала сам и огромну помоћ ћерке, која ми је помогла у сваком смислу. Лепо сам кренула, у првих шест кола сам имала све победе, па остаје три кола само да „пливаш”.
У следећем броју
У оквиру „Дневниковог“ месеца женског шаха можете прочитати интервју са актуелном вицешампионком Србије у брзопотезном шаху, и чланицом Краљице из Петроварадина, која је недавно постала првак Војводине, женским ФИДЕ мајстором Радмилом Ковачевић.
Колико се шах променио у односу на крај осамдесетих почетак деведесетих година прошлог века?
– Радикално. Показало се колико је мозак човека сиромашан у односу на машину, компјутер и шаховске софтвере, али када узмеш неку партију Аљехина или Карлсена, и видиш како им мозак ради, онда и није толико сиромашан. Треба користити машину да и ти напредујеш. То је тешко. Када покаже неку малу разлику у процени позиције, а када ти знаш како да то искористиш, начин вежбања, е тада можеш да напредујеш. Такође, много смо и сазнали од машине. О стратегији, на пример, машина воли да стави скакача испред ц пешака. Даље, убацује потезе, или х4, или х5, а4. Значи да се стратегија проширила. Порасли су начини одбране.
