DNEVNIKOV MESEC ŽENSKOG ŠAHA – Irina Čoluškina: Kada postaviš cilj moraš i da radiš
Šampionka Srbije ženski velemajstor Irina Čoluškina je jedna od retkih šahistkinja u našoj zemlji sa visokoškolskim šahovskim obrazovanjem.
Iz rodnog Hersona (Ukrajina) je krenula na šahovski put uspeha. Gde god je živela podizala je pehar šampiona države, u ukupno pet zemalja. Bila je prvakinja Ukrajine, SSSR-a, a kada se preselila u Beograd bila je najbolja na šampionatima Jugoslavije, Srbije i Crne Gore, i Srbije, i to dva puta u prethodne tri godine, a prošle je zauzela drugo mesto.
Pored niza domaćih i međunarodnih uspeha za šahovskom tablom, Irina je i uspešan trener, što je pokazala i vodeći ženski nacionalni tim do lepih rezultata na evropskom prvenstvu i Olimpijadi.
Vi ste jedna od retkih šahistkinja u Srbiji koja ima visokoškolsko šahovsko obrazovanje. Kakvi su bili vaši studentski dani?
– Studirala sam u Lavovu, odsek šah. Živela sam u studenskom domu. Prvu godinu sam zaista morala da studiram, zbog stipendije, a bili su teški predmeti, kao što su fiziologija, biohemija, anatomija. Bila sam vukovac. Ponekad sam išla na časove šaha. Već u drugoj godini nije bilo toliko teško, pa sam počela da igram za klub. Dolazili su treneri i držali nam časove, pratili naš napredak. To je tada bio uobičajni sistem u Sovjetskom Savezu. Bila sam uporedo na dva fakulteta, u Lavovu i u Moskvi.
Kakva je bila saradnja sa Jurijem Simkinom i kako je on uticao na vaš šahovski razvoj?
– Pomogao mi je da ostanem u šahu. Počela sam da igram za CSKA iz Lavova, to je vojni klub, a fakultet je imao svoj klub Bolivesnik. Simkin je tražio da igram za Bolivesnik, a ja sam rekla da koliko znam to je „dobrovoljni sportski klub“, pa sam htela da igram za CSKA. Otišli smo na sastanak, i ja sam odbila da igram za Bolivesnik, iako su mi pretili izbacivanjem sa fakulteta. Onda mi je otac rekao da, ako želim da igram šah, da prihvatim i slušam Simkina. Ja sam htela da igram šah. Tako sam počela da igram za Bolivesnik i vremenom sam se sprijateljila sa Simkinom. On je sve radio za mene. Bio mi je kao šahovski kum, duhovni otac. Neverovatno sam mu zahvalna.
Bili ste prvakinja SSSR-a 1989. godine. Možete li se osvrnuti na to takmičenje?
– Kod nas je bio takav sistem da si mogao povesti sa sobom bilo koga, trenera, prijatelja, majku, i sve je bilo plaćeno. Ja sam povela prijatelja. To je bilo u Volga gradu. Bilo je 17 kola, nas 18. Igralo se tri nedelje. Nije mi bio cilj da budem prva, ali sam volela borbu i da igram. Imala sam 11 pobeda, jedan remi i pet poraza. Odluka je pala u poslednjem kolu, u kom sam pobedila jednu talentovanu gruzijsku šahistkinju.
Jugoslavija iznenadila
Možete li da uporedite šah u SSSR-u sa jugoslovenskim?
– Nakon Sovjetskog Saveza, vi ste bili najjači. To me je iznenadilo. Niste imali školu, ali ste imali fantastične šahiste, koji su se razvili i nešto napravili. Kako pojedinačno, tako i ekipno.
Po dolasku u Jugoslaviju nastavili ste da osvajate državna prvenstva i druge turnire. Kako ste se prilagodili na promenu?
– Vrlo lako. Sličan narod, šahovska zemlja, to mi se dopalo. Bilo je mnogo turnira kod vas. Ljudi vole šah, to mi je fascinantno. Nije bilo problema. Prvi državni šampionat koji sam igrala je bio u Smederevu. Putovala sam svaki dan i osvojila turnir. Potom mi nisu dali da igram na državnom, dok nekakve uslove ne ispunim. Nakon mene su došle Prudnjikova i Manakova, ali nam nisu dali da igramo prvenstva, sve do takmičenja u Beogradu, u hotelu „Slavija“. Igrale su i Prudnjikova i Manakova. To je bio jedan od najjačih šampionata. Tada sam ponovo postala šampion.
Pokazalo se koliko je mozak čoveka siromašan u odnosu na mašinu, kompjuter i šahovske softvere, ali kada uzmeš neku partiju Aljehina ili Karlsena, i vidiš kako im mozak radi, onda i nije toliko siromašan
Ove godine ste prilično dominantno osvojili titulu prvaka. Kako ste videli tok takmičenja?
– Imala sam cilj da ove godine postanem šampion. To sam odlučila, a kada nešto odlučiš znači da moraš raditi i pripremiti se. Deset dana sam uporno radila, po četiri, pet sati. Kada dobro radiš, adekvatno se pripremiš, imaš neke sposobnosti, šanse za uspeh su velike. Takođe, imala sam i ogromnu pomoć ćerke, koja mi je pomogla u svakom smislu. Lepo sam krenula, u prvih šest kola sam imala sve pobede, pa ostaje tri kola samo da „plivaš”.
U sledećem broju
U okviru „Dnevnikovog“ meseca ženskog šaha možete pročitati intervju sa aktuelnom vicešampionkom Srbije u brzopoteznom šahu, i članicom Kraljice iz Petrovaradina, koja je nedavno postala prvak Vojvodine, ženskim FIDE majstorom Radmilom Kovačević.
Koliko se šah promenio u odnosu na kraj osamdesetih početak devedesetih godina prošlog veka?
– Radikalno. Pokazalo se koliko je mozak čoveka siromašan u odnosu na mašinu, kompjuter i šahovske softvere, ali kada uzmeš neku partiju Aljehina ili Karlsena, i vidiš kako im mozak radi, onda i nije toliko siromašan. Treba koristiti mašinu da i ti napreduješ. To je teško. Kada pokaže neku malu razliku u proceni pozicije, a kada ti znaš kako da to iskoristiš, način vežbanja, e tada možeš da napreduješ. Takođe, mnogo smo i saznali od mašine. O strategiji, na primer, mašina voli da stavi skakača ispred c pešaka. Dalje, ubacuje poteze, ili h4, ili h5, a4. Znači da se strategija proširila. Porasli su načini odbrane.
