РК Пролетер обележио три деценије од највећег успеха у историји

Чувени „Медисон“ у Карађорђевом парку био је тада тесан да прими све заинтересоване који су желели да буду део спектакуларног догађаја. Многи су утакмицу посматрали на једној нози. И није им тешко пало јер једном у животу укажу се сличне могућности. Петог и 19. маја 1991. године одигране су две најзначајније утакмице у историји рукометног, али и свих лопташких спортова у граду на Бегеју. Генерацији Пролетерових сјајних рукометаша европска титула измакла је за само један гол  (23:21 у Зрењанину, 17:20 у Барселони).

Тим поводом, Зрењанин је био домаћин представницима славне генерације, са тренером Момирем Рнићем Чапетом на челу. После 32 године поново су се нашли на окупу, пошто их је пандемија коронавируса у томе спречила пре две године. Већ у Барокној сали Градске куће почеле су да навиру успомене на тадашње догађаје и резултате. Истовремено, уз дужно поштовање, одали су почаст саиграчима који више нису међу живима: Јовану Славковићу, Жељку Ђурђићу Yigiju и Жељку Бјелици, као и осталим члановима клуба.

Градоначелник Зрењанина Симо Салапура са сарадницима приредио је пријем, коме су присуствовали и некадашњи председник клуба Драган Баста, као и већина играча из прве поставе и резервног састава (изостали Саша Бабић и Блажо Лисичић), као и садашње руководство клуба са Миланом Милошевићем на челу. Свечаности су присуствовали и генерални секретари РШ и РСВ Светозар Станковић и Рајко Продановић. У знак сећања на тај блистав спортски успех, додељене су пригодне плакете свим играчима и члановима управе, а примили су их и чланови породица преминулих играча.

Емотивно окупљање и дружење најславније генерације зрењанинских рукометаша настављено је у ресторану Камел, непосредно уз зрењанински легендарни Медисон, а посебан тон добром расположењу давао је тамбурашки оркестар.

Састав “Пролетер Нафтагаса” који је маја 1991. године играо у финалу Купа европских шампиона – стоје: Јован Славковић (капитен), Драган Врговић, Растко Стефановић,  Владимир Видић, Саша Бабић, Жељко Ђурђић, тренер Момир Рнић, чуче: Горан Арсенић, Никола Аџић, Драган Кукић, Златко Чаушевић, Стево Никочевић и Зоран Томић.

У екипи су још били: Жељко Бјелица и Блажо Лисичић, лекар др Добривоје Мартинов, физиотерапеути Душан Станишић Кукац и Синиша Лазић. Председник Драган Баста, чланови УО: Владимир Рибар, Веселин Сувочев, Будимир Цвијетић,

Сећања на поједине догађаје из славног Пролетеровог периода евоцирао је и тадашњи члан управе клуба, спортски новинар Будимир Цвијетић, овога пута и у улози модератора скупа. Присетио се путовања чартер летом у Пољску.

– Ноћили смо сви на војном аеродрому, гладни, жедни и хладно нам је било, ужас. Сутрадан, била магла нисмо могли да слетимо ни у Београд ни у Сарајево, могли смо једино у Загреб. Сећамо се да смо скупљали паре да платимо аутобус да нас довезе, а у Загребу се навелико пуцало. Када смо играли са Стеауом, публика је мислила да се Чаушевић зове Чаушеску, па су му звиждали до бесвести. У Букурешту су биле хладне собе, а Рнић је наредио играчима да устану у седам сати ујутру, да после доручка иду на тренинг у 10, у време одигравања сутрашње утакмице са Стеауом. Играти на Канарским острвима било је много лакше него обезбедити пут до тамо –  било је само део сећања на незаборавне догађаје спортског новинара.

На њега се надовезао тадашњи тренер Момир Рнић, који је изразио велико задовољство због поновног окупљања после толико времена, пожелео свима добро здравље, уз подсећање на оне којих више нема.

– Ово је историја Пролетера, историја спорта и града Зрењанина. Истина, од прошлости се не може живети довека, али морамо да будемо сагласни, што је исписано и на овим плакетама и фотографијама, “ко нема прошлост, тај нема ни будућност”. О нашој прошлости се прича, данас смо ту да је још једном обележимо, али бих био још срећнији када би генерације које пристижу, град Зрењанин подигле до нових спортских висина. Истих оних висина до којих сте га ви довели и још височије, не мора да буде у рукомету, може у било ком другом спорту – поручио је Рнић.

– Много догађаја је било, ево за ову прилику издвојио бих ону из карантина у Србобрану. Обично сам рано устајао. Финале КЕШ је, не може ни да се спава, шетам каналом, када поред њега три моја играча (Саша Бабић, Стево Никочевић и Драган Кукић), у 5.30 ујутру. Они забацили штапове, питам их да ли су они „нормални“. „Шефе, вода и рибе најбоље одмарају, ми не размишљамо о Барселони“, кажу они мени. Када смо играли против Стеауе у Букурешту пратило нас је невреме, снег завејао, а нама се покварио аутобус. Замислите ситуацију, цела екипа изашла, сви до једнога и гурају аутобус, а сутра играмо четвртфинале КЕШ. Морали смо да скупимо 100 марака како бисмо платили багер да иде испред нас и да чисти пут. То вам је практични приказ хемије у екипи – истакао је Рнић.

Златко Чаушевић је нагласио да су се максимално спремали, да је тактика била врхунска. Никочевић се надовезао да се то посебно односи на тренеров тактички потез када им је поздравом „бистро“ дозволио да остану на обали канала и да наставе да пецају. Схватио је и он да је тако боље него да се смирују бенседином.

– У екипи нисмо имали ни једног репрезентативца – подсетио је Чаушевић, а Стефановић је додао да му је била част да игра у тој екипи. Нико се није истицао, вукли смо једни друге, а анегдоте морају да остану међу нама. Када би то отишло у јавност сви би били шампиони... Тајна је била у нашем дружењу, у ритуалима пред утакмицу, нисмо правили глупости. Били смо спортисти пре свега, били смо део рађања нечег новог. Годину дана раније играли смо финале Купа ИХФ, што је био невероватан успех. Све је то за Зрењанин, за Југославију, значило нешто – рекао је дебитант Стефановић, а Чаушевић је додао:

– Живели смо у стану, где су нам голубови правили хаос на балкону. Послушали смо савет да ставимо најлон да нам не улазе голубови. Цела екипа је дошла, спремала се „тактика“ до шест сати ујутру. Врговић, који је био старији и ожењен, а већ је требало да се иде кући, отвори завесе на балконском прозору и каже „јој жено магле, ј... те бог“. Било је много занимљивости. Живети у том добу, човек није имао осећај јер је подразумевао да је то било нормално.

Градоначелник Симо Салапура је, пре свечаног скупа у Барокној сали Градске куће, са сарадницима приредио и пријем за учеснике у свом кабинету.

– У светлу prеthodnih трагичних догађаја у нашој земљи, данас је потребно да још више причамо о значају спорта, спортских величина, о васпитању и образовању нараштаја који долазе. Овај скуп и ово подсећање један су од начина да се одупремо негативним изазовима модерног доба, не знам колико ћемо бити успешни, јесте то тешко, али вреди покушавати, баш као што је то радио Пролетер пре тридесет година, када је, из једног малог града, у европским оквирима, стигао до тако великог резултата. Много се ствари променило од тада, али остаје она исконска, спортска потреба за победом, да се нешто унапреди и да буде боље. Хвала свима који су тада уградили део себе у победе и освојене титуле”, казао је градоначелник и додао да је данас тешко напунити спортску дворану, било каквим догађајем, а на утакмицама “Пролетер Нафтагаса” било је и преко пет хиљада гледалаца.

“Ја инсистирам да негујемо ту културу сећања на све важне догађаје, појединце, легендарне спортске актере, јер мислим да одатле можемо да црпимо снагу и будемо пример и инспирација онима који долазе, да покушају да достигну ваше резултате или, још боље, да вас превазиђу. То јесте тежак задатак за све нас, али је битно да се траје, то је најтеже у спорту, и да се тежи победама. На крилима и “Пролетеровог” успеха, успеха свих наших спортиста, тимова и појединаца, стигли смо до титуле “Европског града спорта” 2021. године.

Надовезао се Никочевић да су толико били популарни да их је свугде дочекала пуна хала са погачама, негде и КУД, звали су нас на вечере у приватној режији.

– Ми смо били екипа као мускетари: сви за једног, један за све. Нико се није истицао, није било свеједно ко ће дати колико голова. Град је живео за рукомет, а ми смо им то враћали. Све је то било по заслузи.

Горан Арсенић је истакао да је атмосфера била непоновљива на нашим просторима. Можда једино се може поредити када је Југовић освојио Čеlеny куп. „Лепо је било видети те људе после 32 године, с којима смо делили и добро и лоше. Пуно ми је срце. Драго ми је да се клуб одважио да направи овакав сусрет“. Најискуснији Драган Врговић је нагласио да му је драго што је Чапе успео да их окупи. Пратим ово и видим неке позитивне промене на Рнићу. „Лепше говори него пре, почео је да троши новце на музику, што то није до сада било могуће. Лепо је било видети неке другаре с којима се не сусрећеш често и подсетити се неких догађаја. Чуо сам и лепу вест да ће се опријатељити Арсенић и Чаушевић. Баш ме то радује“.

Небески скакач Зоран Томић имао је и своје виђење.

– То су били моменти за незаборав. Ја сам то као момак од 24 године доживео, то се не заборавља. Уосталом,  да је било лоше не би се памтило. – истакао је Томић.

Јово Галић

Господа на терену и изван њега

Пригодним речима обратио се и некадашњи „алфа и омега клуба“, Драган Баста, подсећајући на то да су постојале две екипе: једна на терену и друга, много бројнија, која је помагала, финансијски, али и на друге начине.

– Успех смо постигли јер смо имали визију и што смо знали ко шта треба да уради у свом домену како бисмо постигли заједнички циљ. То је била карактеристика и управе и играча. Нису они били појединачно толико квалитетни, колико су били јаки као тим, уважавали су и помагали једни друге. Када смо били близу испадања из лиге био сам пословно у Загребу. Пролетер је требало да игра са Медвешчаком за који је играо Јарак. Мојим пословни партнерима пожалим се да ако изгубимо испашћемо из Лиге. Један од присутних ме спојио са комшијом – Јарком, како би му рекао да баш не запиње. Међутим, пред утакмицу Јарак ми каже да мора максимално да одигра. Изгубисмо утакмицу. Рекох нема везе, остали смо у лиги, али следеће гогине бићемо прваци и тако је било. Почели смо да склапамо мозаик. Мора да постоји визија и много помагача. Највећи квалитет екипе је био тај што су на терену били тим, међусобно су се помагали. И када смо изгубили у финалу КЕШ ми смо били бољи играчки, док су у свему осталом Шпанци били у предности – присетио се Баста и додао:

– Тада су била другачија правила и односи, питање је како би се сада играчи понашали на овај мој гест. Једном приликом био сам незадовољан њиховим односом према игри, позвао сам их да дођу код мене у фирму. Покушао сам да им појасним да они представљају озбиљну фирму и клуб, поклонивши им свима по кравату. Рекао сам им да треба да буду господа на терену, а не дивљаци који ће се тући. Не знам како би сада прошао?