RK Proleter obeležio tri decenije od najvećeg uspeha u istoriji

Čuveni „Medison“ u Karađorđevom parku bio je tada tesan da primi sve zainteresovane koji su želeli da budu deo spektakularnog događaja. Mnogi su utakmicu posmatrali na jednoj nozi. I nije im teško palo jer jednom u životu ukažu se slične mogućnosti. Petog i 19. maja 1991. godine odigrane su dve najznačajnije utakmice u istoriji rukometnog, ali i svih loptaških sportova u gradu na Begeju. Generaciji Proleterovih sjajnih rukometaša evropska titula izmakla je za samo jedan gol  (23:21 u Zrenjaninu, 17:20 u Barseloni).

Tim povodom, Zrenjanin je bio domaćin predstavnicima slavne generacije, sa trenerom Momirem Rnićem Čapetom na čelu. Posle 32 godine ponovo su se našli na okupu, pošto ih je pandemija koronavirusa u tome sprečila pre dve godine. Već u Baroknoj sali Gradske kuće počele su da naviru uspomene na tadašnje događaje i rezultate. Istovremeno, uz dužno poštovanje, odali su počast saigračima koji više nisu među živima: Jovanu Slavkoviću, Željku Đurđiću Yigiju i Željku Bjelici, kao i ostalim članovima kluba.

Gradonačelnik Zrenjanina Simo Salapura sa saradnicima priredio je prijem, kome su prisustvovali i nekadašnji predsednik kluba Dragan Basta, kao i većina igrača iz prve postave i rezervnog sastava (izostali Saša Babić i Blažo Lisičić), kao i sadašnje rukovodstvo kluba sa Milanom Miloševićem na čelu. Svečanosti su prisustvovali i generalni sekretari RŠ i RSV Svetozar Stanković i Rajko Prodanović. U znak sećanja na taj blistav sportski uspeh, dodeljene su prigodne plakete svim igračima i članovima uprave, a primili su ih i članovi porodica preminulih igrača.

Emotivno okupljanje i druženje najslavnije generacije zrenjaninskih rukometaša nastavljeno je u restoranu Kamel, neposredno uz zrenjaninski legendarni Medison, a poseban ton dobrom raspoloženju davao je tamburaški orkestar.

Sastav “Proleter Naftagasa” koji je maja 1991. godine igrao u finalu Kupa evropskih šampiona – stoje: Jovan Slavković (kapiten), Dragan Vrgović, Rastko Stefanović,  Vladimir Vidić, Saša Babić, Željko Đurđić, trener Momir Rnić, čuče: Goran Arsenić, Nikola Adžić, Dragan Kukić, Zlatko Čaušević, Stevo Nikočević i Zoran Tomić.

U ekipi su još bili: Željko Bjelica i Blažo Lisičić, lekar dr Dobrivoje Martinov, fizioterapeuti Dušan Stanišić Kukac i Siniša Lazić. Predsednik Dragan Basta, članovi UO: Vladimir Ribar, Veselin Suvočev, Budimir Cvijetić,

Sećanja na pojedine događaje iz slavnog Proleterovog perioda evocirao je i tadašnji član uprave kluba, sportski novinar Budimir Cvijetić, ovoga puta i u ulozi moderatora skupa. Prisetio se putovanja čarter letom u Poljsku.

– Noćili smo svi na vojnom aerodromu, gladni, žedni i hladno nam je bilo, užas. Sutradan, bila magla nismo mogli da sletimo ni u Beograd ni u Sarajevo, mogli smo jedino u Zagreb. Sećamo se da smo skupljali pare da platimo autobus da nas doveze, a u Zagrebu se naveliko pucalo. Kada smo igrali sa Steauom, publika je mislila da se Čaušević zove Čaušesku, pa su mu zviždali do besvesti. U Bukureštu su bile hladne sobe, a Rnić je naredio igračima da ustanu u sedam sati ujutru, da posle doručka idu na trening u 10, u vreme odigravanja sutrašnje utakmice sa Steauom. Igrati na Kanarskim ostrvima bilo je mnogo lakše nego obezbediti put do tamo –  bilo je samo deo sećanja na nezaboravne događaje sportskog novinara.

Na njega se nadovezao tadašnji trener Momir Rnić, koji je izrazio veliko zadovoljstvo zbog ponovnog okupljanja posle toliko vremena, poželeo svima dobro zdravlje, uz podsećanje na one kojih više nema.

– Ovo je istorija Proletera, istorija sporta i grada Zrenjanina. Istina, od prošlosti se ne može živeti doveka, ali moramo da budemo saglasni, što je ispisano i na ovim plaketama i fotografijama, “ko nema prošlost, taj nema ni budućnost”. O našoj prošlosti se priča, danas smo tu da je još jednom obeležimo, ali bih bio još srećniji kada bi generacije koje pristižu, grad Zrenjanin podigle do novih sportskih visina. Istih onih visina do kojih ste ga vi doveli i još visočije, ne mora da bude u rukometu, može u bilo kom drugom sportu – poručio je Rnić.

– Mnogo događaja je bilo, evo za ovu priliku izdvojio bih onu iz karantina u Srbobranu. Obično sam rano ustajao. Finale KEŠ je, ne može ni da se spava, šetam kanalom, kada pored njega tri moja igrača (Saša Babić, Stevo Nikočević i Dragan Kukić), u 5.30 ujutru. Oni zabacili štapove, pitam ih da li su oni „normalni“. „Šefe, voda i ribe najbolje odmaraju, mi ne razmišljamo o Barseloni“, kažu oni meni. Kada smo igrali protiv Steaue u Bukureštu pratilo nas je nevreme, sneg zavejao, a nama se pokvario autobus. Zamislite situaciju, cela ekipa izašla, svi do jednoga i guraju autobus, a sutra igramo četvrtfinale KEŠ. Morali smo da skupimo 100 maraka kako bismo platili bager da ide ispred nas i da čisti put. To vam je praktični prikaz hemije u ekipi – istakao je Rnić.

Zlatko Čaušević je naglasio da su se maksimalno spremali, da je taktika bila vrhunska. Nikočević se nadovezao da se to posebno odnosi na trenerov taktički potez kada im je pozdravom „bistro“ dozvolio da ostanu na obali kanala i da nastave da pecaju. Shvatio je i on da je tako bolje nego da se smiruju bensedinom.

– U ekipi nismo imali ni jednog reprezentativca – podsetio je Čaušević, a Stefanović je dodao da mu je bila čast da igra u toj ekipi. Niko se nije isticao, vukli smo jedni druge, a anegdote moraju da ostanu među nama. Kada bi to otišlo u javnost svi bi bili šampioni... Tajna je bila u našem druženju, u ritualima pred utakmicu, nismo pravili gluposti. Bili smo sportisti pre svega, bili smo deo rađanja nečeg novog. Godinu dana ranije igrali smo finale Kupa IHF, što je bio neverovatan uspeh. Sve je to za Zrenjanin, za Jugoslaviju, značilo nešto – rekao je debitant Stefanović, a Čaušević je dodao:

– Živeli smo u stanu, gde su nam golubovi pravili haos na balkonu. Poslušali smo savet da stavimo najlon da nam ne ulaze golubovi. Cela ekipa je došla, spremala se „taktika“ do šest sati ujutru. Vrgović, koji je bio stariji i oženjen, a već je trebalo da se ide kući, otvori zavese na balkonskom prozoru i kaže „joj ženo magle, j... te bog“. Bilo je mnogo zanimljivosti. Živeti u tom dobu, čovek nije imao osećaj jer je podrazumevao da je to bilo normalno.

Gradonačelnik Simo Salapura je, pre svečanog skupa u Baroknoj sali Gradske kuće, sa saradnicima priredio i prijem za učesnike u svom kabinetu.

– U svetlu prethodnih tragičnih događaja u našoj zemlji, danas je potrebno da još više pričamo o značaju sporta, sportskih veličina, o vaspitanju i obrazovanju naraštaja koji dolaze. Ovaj skup i ovo podsećanje jedan su od načina da se odupremo negativnim izazovima modernog doba, ne znam koliko ćemo biti uspešni, jeste to teško, ali vredi pokušavati, baš kao što je to radio Proleter pre trideset godina, kada je, iz jednog malog grada, u evropskim okvirima, stigao do tako velikog rezultata. Mnogo se stvari promenilo od tada, ali ostaje ona iskonska, sportska potreba za pobedom, da se nešto unapredi i da bude bolje. Hvala svima koji su tada ugradili deo sebe u pobede i osvojene titule”, kazao je gradonačelnik i dodao da je danas teško napuniti sportsku dvoranu, bilo kakvim događajem, a na utakmicama “Proleter Naftagasa” bilo je i preko pet hiljada gledalaca.

“Ja insistiram da negujemo tu kulturu sećanja na sve važne događaje, pojedince, legendarne sportske aktere, jer mislim da odatle možemo da crpimo snagu i budemo primer i inspiracija onima koji dolaze, da pokušaju da dostignu vaše rezultate ili, još bolje, da vas prevaziđu. To jeste težak zadatak za sve nas, ali je bitno da se traje, to je najteže u sportu, i da se teži pobedama. Na krilima i “Proleterovog” uspeha, uspeha svih naših sportista, timova i pojedinaca, stigli smo do titule “Evropskog grada sporta” 2021. godine.

Nadovezao se Nikočević da su toliko bili popularni da ih je svugde dočekala puna hala sa pogačama, negde i KUD, zvali su nas na večere u privatnoj režiji.

– Mi smo bili ekipa kao musketari: svi za jednog, jedan za sve. Niko se nije isticao, nije bilo svejedno ko će dati koliko golova. Grad je živeo za rukomet, a mi smo im to vraćali. Sve je to bilo po zasluzi.

Goran Arsenić je istakao da je atmosfera bila neponovljiva na našim prostorima. Možda jedino se može porediti kada je Jugović osvojio Čeleny kup. „Lepo je bilo videti te ljude posle 32 godine, s kojima smo delili i dobro i loše. Puno mi je srce. Drago mi je da se klub odvažio da napravi ovakav susret“. Najiskusniji Dragan Vrgović je naglasio da mu je drago što je Čape uspeo da ih okupi. Pratim ovo i vidim neke pozitivne promene na Rniću. „Lepše govori nego pre, počeo je da troši novce na muziku, što to nije do sada bilo moguće. Lepo je bilo videti neke drugare s kojima se ne susrećeš često i podsetiti se nekih događaja. Čuo sam i lepu vest da će se oprijateljiti Arsenić i Čaušević. Baš me to raduje“.

Nebeski skakač Zoran Tomić imao je i svoje viđenje.

– To su bili momenti za nezaborav. Ja sam to kao momak od 24 godine doživeo, to se ne zaboravlja. Uostalom,  da je bilo loše ne bi se pamtilo. – istakao je Tomić.

Jovo Galić

Gospoda na terenu i izvan njega

Prigodnim rečima obratio se i nekadašnji „alfa i omega kluba“, Dragan Basta, podsećajući na to da su postojale dve ekipe: jedna na terenu i druga, mnogo brojnija, koja je pomagala, finansijski, ali i na druge načine.

– Uspeh smo postigli jer smo imali viziju i što smo znali ko šta treba da uradi u svom domenu kako bismo postigli zajednički cilj. To je bila karakteristika i uprave i igrača. Nisu oni bili pojedinačno toliko kvalitetni, koliko su bili jaki kao tim, uvažavali su i pomagali jedni druge. Kada smo bili blizu ispadanja iz lige bio sam poslovno u Zagrebu. Proleter je trebalo da igra sa Medveščakom za koji je igrao Jarak. Mojim poslovni partnerima požalim se da ako izgubimo ispašćemo iz Lige. Jedan od prisutnih me spojio sa komšijom – Jarkom, kako bi mu rekao da baš ne zapinje. Međutim, pred utakmicu Jarak mi kaže da mora maksimalno da odigra. Izgubismo utakmicu. Rekoh nema veze, ostali smo u ligi, ali sledeće gogine bićemo prvaci i tako je bilo. Počeli smo da sklapamo mozaik. Mora da postoji vizija i mnogo pomagača. Najveći kvalitet ekipe je bio taj što su na terenu bili tim, međusobno su se pomagali. I kada smo izgubili u finalu KEŠ mi smo bili bolji igrački, dok su u svemu ostalom Španci bili u prednosti – prisetio se Basta i dodao:

– Tada su bila drugačija pravila i odnosi, pitanje je kako bi se sada igrači ponašali na ovaj moj gest. Jednom prilikom bio sam nezadovoljan njihovim odnosom prema igri, pozvao sam ih da dođu kod mene u firmu. Pokušao sam da im pojasnim da oni predstavljaju ozbiljnu firmu i klub, poklonivši im svima po kravatu. Rekao sam im da treba da budu gospoda na terenu, a ne divljaci koji će se tući. Ne znam kako bi sada prošao?