АНДРЕА ЛЕКИЋ ВЕРУЈЕ У ПЛАСМАН НА СП: Свесне смо тежине задатка, очекујемо крцату халу у Бору

Она није само повратник у репрезентацију Србије. Она је део историје светског рукомета. Она припада елити, годинама је једна од најбољих рукометашица на свету. Освајачица Лиге шампиона. Икона Вардара, Ђера, Љубљане. Лидер. Играчица која је увек носила тим на леђима, али никад није престала да гледа у друге — и верује у њих.

Зато је и сада ту. Зато верује да Србија може.

– Мислим да сви очекујемо победу и пролазак на Светско првенство. Али смо потпуно свесне тежине задатка. Нисмо у ситуацији да можемо да кажемо да смо фаворити у мечу са Словенијом, али терен ће одлучити.

Размишља наглас, али јасно. Притом – не тражи алиби. Само тачно зна шта их чека.

– Очекујемо екипу са изузетно добром полуконтром, врло занимљивим и разноврсним нападом. И то је оно што морамо да неутралишемо. Стварно мислим да је ту кључ за победу – у одбрани.

А постоји још један кључ и веома је важан.

– У мојој глави, најбоља варијанта је што је реванш код нас. То нам много значи. Очекујемо крцату халу у Бору и подршку током целе утакмице. Ништа се не може мерити са тим осећајем, када цела хала својом енергијом носи нашу игру!“

Њен глас је стабилан, јасан, смирен. Али када почне да прича о репрезентацији, у њему се појави нешто више — она нит која не звучи као дужност, већ као припадност. Јер ко није прошао са Србијом кроз поразе, тај не разуме ни величину победе.

– Када се вратимо у прошлост и крену приче о медаљи, ја се увек вратим на чињеницу да смо ми годинама градиле тај пут до успеха, a 2012. година је била кључна, да поверујемо да можемо. До тада никада нисмо прошле групу. Сваки пут после групне фазе — добијемо онај тањир. Имамо сервис оних тањира за ручавање, буквално нам је фалио још есцајг – започиње Лекић уз смех причу.

Онда се све променило. Од тима који нико није видео — до репрезентације која је опчинила читав рукометни свет и српски народ.

– Ја мислим да никада нисам осећала јачу хемију у екипи. У смислу – вере једне у другу. Тај моменат заједништва, где смо апсолутно свесне да једна без друге не можемо, и да се само као тим долази до врха… то се ретко дешава. Ретко. Посебно на том нивоу.

Све што су радиле, радиле су заједно. Без фраза, без фолирања. Са погледима, договорима, тишином.

– Мало је рећи да смо биле породица. То је стварно тако било. Фасцинантно је било како смо се међу собом договарале, како смо се припремале. То је било неко лудило које се стварно тешко објашњава.

А после меча – РТС. Редовно.

– После сваке утакмице славље. А после славља до дубоко у ноћ гледамо репризу. Сваку утакмицу изнова, сваки детаљ. Проживљавамо све поново. Бесане су то биле ноћи, али ништа нам тешко није било.

А није ни победа увек била очекивана. Било је оних за које нико ни у најлуђим сновима није смео да слути.

– Нико није веровао да можемо да победимо Норвешку. То је био спектакл. Њима се никад пре, а ни после тога није десило да не играју за медаљу. Оне су обориле све рекорде, а ми смо те ноћи срушили њихове снове.

И онда — Пољска. Полуфинале. Сузе радоснице. Једна од оних слика које остају урезане у сећање.

– Кад смо победиле Пољску то је била невероватна радост, све смо плакале, постале смо свесне да смо осигурале медаљу. Сећам се Сање, како се издваја из гомиле, скаче упијач, радује се сама, публика је била у трансу. Половину ствари не памтим, али знам да смо биле бескрајно срећне.

И онда – финале. Са Бразилом. Са болом у пети. И тежином у срцу.

– Две ситуације су одлучиле тај меч, ја и даље не могу да прихватим тај пораз иако сам неизмерно поносна на све нас и на ту медаљу. Да сам имала Ахилову тетиву како ваља… Да смо могле да одиграмо то још једном, да узмемо златну медаљу.

Застаје.

– То је била једна утакмица коју бих волела да поновим, да променим исход. Само ту.

Али оно што је дошло после — није се дало поновити. Јер то није био тренутак. То је било нешто свето.

– Једна од највећих емоција је био и балкон, Скупштина. То је нешто што сваки спортиста у Србији жели да доживи. Ја сам се тресла. Све онако ‘без ноге’, све је подрхтавало у мени. Невероватан осећај. То је једна од најлепших успомена, славити велики успех са својим народом, то се не може описати.

И она највећа победа? Не мери се резултатом. Мери се погледима. Људима. Енергијом.

– У поређењу са женским селекцијама у другим спортовима, можда је то само једна медаља, али заиста је био подвиг. Направити и светски рекорд у гледаности, нас је са трибина пратило преко 20.000 људи, заиста невероватно. Мислим да је то можда и највећи успех у новијој историји нашег спорта у Србији!

А да би прича добила наставак, нову страницу, ону која се не пише више на терену, већ у речима, побринуће се управо Андреа Лекић.

Баш као ноћас када се обратила јуниорској репрезентацији која такође борави у Ковилову. Без дистанце. Са погледом који препознаје и подржава. Са речима које остају.

– Баш сте добре. Стварно ми је пуно срце – хвала вам. Највише ме је одушевио ваш приступ игри. За мене је то, шта год да радим у животу, најважнија ствар. Како нешто радиш. С којом енергијом. С којом емоцијом.Зато, молим вас – учините да вам рукомет увек остане забава. Да будете срећне на терену. Да играте с осмехом. То је циљ који бих волела да имате. Сјајне сте. Имате огроман потенцијал. Искрено верујем у то. Била би штета да то не претворите у успешне каријере. И да се једног дана – ми вама дивимо. Да нам ви остављате карте за утакмице. Да долазимо ми да гледамо вас. Чувајте то што имате. То заједништво – то нема цену. Не морате све да будете најбоље другарице. Али морате да се поштујете. Да подржавате једна другу. Да се чувате на терену. Као сестре. Јер то је оно што доноси резултате. И на крају – сетите се да сте ви та генерација која долази. Биће и тих првенстава код нас, ви сте те које треба да привучете нове девојчице ка рукомет. Као што смо, надам се, некада ми утицале на вас!