ANDREA LEKIĆ VERUJE U PLASMAN NA SP: Svesne smo težine zadatka, očekujemo krcatu halu u Boru

Ona nije samo povratnik u reprezentaciju Srbije. Ona je deo istorije svetskog rukometa. Ona pripada eliti, godinama je jedna od najboljih rukometašica na svetu. Osvajačica Lige šampiona. Ikona Vardara, Đera, Ljubljane. Lider. Igračica koja je uvek nosila tim na leđima, ali nikad nije prestala da gleda u druge — i veruje u njih.

Zato je i sada tu. Zato veruje da Srbija može.

– Mislim da svi očekujemo pobedu i prolazak na Svetsko prvenstvo. Ali smo potpuno svesne težine zadatka. Nismo u situaciji da možemo da kažemo da smo favoriti u meču sa Slovenijom, ali teren će odlučiti.

Razmišlja naglas, ali jasno. Pritom – ne traži alibi. Samo tačno zna šta ih čeka.

– Očekujemo ekipu sa izuzetno dobrom polukontrom, vrlo zanimljivim i raznovrsnim napadom. I to je ono što moramo da neutrališemo. Stvarno mislim da je tu ključ za pobedu – u odbrani.

A postoji još jedan ključ i veoma je važan.

– U mojoj glavi, najbolja varijanta je što je revanš kod nas. To nam mnogo znači. Očekujemo krcatu halu u Boru i podršku tokom cele utakmice. Ništa se ne može meriti sa tim osećajem, kada cela hala svojom energijom nosi našu igru!“

Njen glas je stabilan, jasan, smiren. Ali kada počne da priča o reprezentaciji, u njemu se pojavi nešto više — ona nit koja ne zvuči kao dužnost, već kao pripadnost. Jer ko nije prošao sa Srbijom kroz poraze, taj ne razume ni veličinu pobede.

– Kada se vratimo u prošlost i krenu priče o medalji, ja se uvek vratim na činjenicu da smo mi godinama gradile taj put do uspeha, a 2012. godina je bila ključna, da poverujemo da možemo. Do tada nikada nismo prošle grupu. Svaki put posle grupne faze — dobijemo onaj tanjir. Imamo servis onih tanjira za ručavanje, bukvalno nam je falio još escajg – započinje Lekić uz smeh priču.

Onda se sve promenilo. Od tima koji niko nije video — do reprezentacije koja je opčinila čitav rukometni svet i srpski narod.

– Ja mislim da nikada nisam osećala jaču hemiju u ekipi. U smislu – vere jedne u drugu. Taj momenat zajedništva, gde smo apsolutno svesne da jedna bez druge ne možemo, i da se samo kao tim dolazi do vrha… to se retko dešava. Retko. Posebno na tom nivou.

Sve što su radile, radile su zajedno. Bez fraza, bez foliranja. Sa pogledima, dogovorima, tišinom.

– Malo je reći da smo bile porodica. To je stvarno tako bilo. Fascinantno je bilo kako smo se među sobom dogovarale, kako smo se pripremale. To je bilo neko ludilo koje se stvarno teško objašnjava.

A posle meča – RTS. Redovno.

– Posle svake utakmice slavlje. A posle slavlja do duboko u noć gledamo reprizu. Svaku utakmicu iznova, svaki detalj. Proživljavamo sve ponovo. Besane su to bile noći, ali ništa nam teško nije bilo.

A nije ni pobeda uvek bila očekivana. Bilo je onih za koje niko ni u najluđim snovima nije smeo da sluti.

– Niko nije verovao da možemo da pobedimo Norvešku. To je bio spektakl. Njima se nikad pre, a ni posle toga nije desilo da ne igraju za medalju. One su oborile sve rekorde, a mi smo te noći srušili njihove snove.

I onda — Poljska. Polufinale. Suze radosnice. Jedna od onih slika koje ostaju urezane u sećanje.

– Kad smo pobedile Poljsku to je bila neverovatna radost, sve smo plakale, postale smo svesne da smo osigurale medalju. Sećam se Sanje, kako se izdvaja iz gomile, skače upijač, raduje se sama, publika je bila u transu. Polovinu stvari ne pamtim, ali znam da smo bile beskrajno srećne.

I onda – finale. Sa Brazilom. Sa bolom u peti. I težinom u srcu.

– Dve situacije su odlučile taj meč, ja i dalje ne mogu da prihvatim taj poraz iako sam neizmerno ponosna na sve nas i na tu medalju. Da sam imala Ahilovu tetivu kako valja… Da smo mogle da odigramo to još jednom, da uzmemo zlatnu medalju.

Zastaje.

– To je bila jedna utakmica koju bih volela da ponovim, da promenim ishod. Samo tu.

Ali ono što je došlo posle — nije se dalo ponoviti. Jer to nije bio trenutak. To je bilo nešto sveto.

– Jedna od najvećih emocija je bio i balkon, Skupština. To je nešto što svaki sportista u Srbiji želi da doživi. Ja sam se tresla. Sve onako ‘bez noge’, sve je podrhtavalo u meni. Neverovatan osećaj. To je jedna od najlepših uspomena, slaviti veliki uspeh sa svojim narodom, to se ne može opisati.

I ona najveća pobeda? Ne meri se rezultatom. Meri se pogledima. Ljudima. Energijom.

– U poređenju sa ženskim selekcijama u drugim sportovima, možda je to samo jedna medalja, ali zaista je bio podvig. Napraviti i svetski rekord u gledanosti, nas je sa tribina pratilo preko 20.000 ljudi, zaista neverovatno. Mislim da je to možda i najveći uspeh u novijoj istoriji našeg sporta u Srbiji!

A da bi priča dobila nastavak, novu stranicu, onu koja se ne piše više na terenu, već u rečima, pobrinuće se upravo Andrea Lekić.

Baš kao noćas kada se obratila juniorskoj reprezentaciji koja takođe boravi u Kovilovu. Bez distance. Sa pogledom koji prepoznaje i podržava. Sa rečima koje ostaju.

– Baš ste dobre. Stvarno mi je puno srce – hvala vam. Najviše me je oduševio vaš pristup igri. Za mene je to, šta god da radim u životu, najvažnija stvar. Kako nešto radiš. S kojom energijom. S kojom emocijom.Zato, molim vas – učinite da vam rukomet uvek ostane zabava. Da budete srećne na terenu. Da igrate s osmehom. To je cilj koji bih volela da imate. Sjajne ste. Imate ogroman potencijal. Iskreno verujem u to. Bila bi šteta da to ne pretvorite u uspešne karijere. I da se jednog dana – mi vama divimo. Da nam vi ostavljate karte za utakmice. Da dolazimo mi da gledamo vas. Čuvajte to što imate. To zajedništvo – to nema cenu. Ne morate sve da budete najbolje drugarice. Ali morate da se poštujete. Da podržavate jedna drugu. Da se čuvate na terenu. Kao sestre. Jer to je ono što donosi rezultate. I na kraju – setite se da ste vi ta generacija koja dolazi. Biće i tih prvenstava kod nas, vi ste te koje treba da privučete nove devojčice ka rukomet. Kao što smo, nadam se, nekada mi uticale na vas!