Зоран Павловић после 40 година завршио такмичарску ауто-мото каријеру

Почео је у мото-спорту, пребацио се на аутомобиле, а онда вратио првој љубави из детињства – моторима, освојио пет титула, три узастопне у мото-класику у класи 125 кубика, и за то заслужио Златну кацигу ове године. Пре 20 година, 2001, Зука је такође добио Златну кацигу, али као шампион у аутомобилизму (троструки првак у релију), тако да је једини освајач Златне кациге у ауто и у мото спорту истовремено на просторима бивше СФРЈ.

Син познатог новосадског ресторатера Цулета још као дечак је заволео моторе, а прву трку у животу одвезао је 5. септембра 1981. године у Краљеву, на мото-првенству.

– У првој трци у животу заузео сам осмо место од 32 такмичара, што је био леп успех. Тачније, био сам седми до пред последњу кривину, када ми је пукла радилица и практично сам се укотрљао у циљ, а сустигао ме је колега Мишика. Ове године сам 12. септембра одвозао последњу трку и не верујем да ћу се више такмичити. Мало су ме начеле повреде, имао сам много падова. Не верујем да неко на овим просторима има каријеру која траје пуних 40 година – започео је причу за „Дневник“ Зоран Павловић.

У пребогатој каријери возио је 154 ауто-трке (кружне, брдске, рели) и 21 пут се пласирао међу прва три такмичара на шампионату. Има пет титула у аутомобилизму (једну у брдским тркама и четири у релију). Затим се 2011. вратио мото-тркама.

– Мотори су моја прва и највећа љубав, али дефинитивно боље возим аутомобиле. То је чињеница, али у мотоциклизму сам се пронашао и освојио пет шампионских титула. Одвозао сам укупно 109 трка и мото-спорту, а када се сабере са ауто-тркама, то је више од 260 трка, што је завидан податак. Био сам и шампион Алпе Адрија у мотоциклизму у класи 250 кубика 2016. године. Истакао бих да сам возио и на шампионату СФРЈ и освојио вицешампионску титулу 1991. године. То је било много јаче првенство него она каснија, која су одржавана у новим државама.

Нада се решењу за Мишелук

Био је један од идејних твораца стазе Мишелук и учесник прве трке 1983. године.

– Тада смо стазу поставили Михаљ Немет и ја, тако да сам био у организацији, а и такмичио сам се те године. Нажалост, трка тамо више нема и Мишелук је сада постао предмет сукоба између људи који су се тамо населили и момака који се тамо скупљају. Надам се да ће се пронаћи неки компромис. Оно што ми највише смета јесте то што за све ове године колико траје моја каријера није у Србији направљена ниједна права стаза. Једино што донекле личи на стазу, а заправо је тест полигон, јесте Навак у Суботишту код Пећинаца, који је у власништву САТ Медија групе. Они нам излазе у сусрет, али жеља је да Србија коначно добије стазу по узору на европске, на којима сам возио током каријере. Постоји могућност да се права стаза изгради у околини Бечеја и уколико се то деси, на том пројекту ћу бити ангажован у наредном периоду.

Поред жеље да учествује у изградњи прве стазе у Србији, Зоран Павловић жели да своје богато искуство пренесе деци у мото-спорту (мото-крос).

– Ове године сам помагао десетогодишњем Ноелу Пешуту у класи 65, који је заузео треће место на шампионату. Следеће године ћу помагати и Андреју Поповићу, који ће возити у класи 85. Рад са децом је моја будућност. Имам ФИА лиценцу за мото-крос и за кружне трке, годинама сам био директор трке на Мишелуку (седам пута мото и четири ауто трке), као и директор трка у мото-кросу, на брду и у релију. У каријери сам возио све врсте трка осим картинага. Није ми жао, јер сам се са мотора прешалтао на фиће, прескочивши картинг, које су ме очарале после филма „Национална класа“.

Као заклети мотоциклиста, у ауто-спорту се нашао управо захваљујући тим фићама.

– Када сам се вратио из војске 1985. вожена је прва трка за Првенство Југославије у аутомобилизму на Мишелуку. Отишао сам да гледам, одушевио се и уз помоћ Радише Журке, двоструког шампиона, који је живео у Сремској Каменици, набавио сам фићу. Прву трку возио сам 1986. и тада се први и једини пут трка у Београду возила у Омладинских бригада, а не на Ушћу. У квалификацијама је било 46 фића, а само 20 је пролазило. Успео сам да се квалификујем као 19, а иза мене је на 25. месту остао и вицешампион Витомир Цветић. Од великог узбуђења кренуо сам снажно, дошао до четвртог места, али сам у неком фајту са Секулићем из Загреба излетео. На следећој трци био сам шести, а на трећој трци у животу, у Славонској Пожеги, био сам трећи и то је први пехар неког Новосађанина у националној класи фића. Био сам први Војвођанин у историји који је освојио шампионску титулу 1995. године. Потрефило се да је те године и Дуца Борковић као дечак освојио прву титулу у картингу, а Бранко Зиројевић је победио у трци на Мишелуку као први Новосађанин, тако да нам је та 1995. веома драга. У контакту сам са многим такмичарима, који наступају и у земљи и у иностранству, а многи су, што би рекли, и моја деца. У првој трци у којој је учествовао Дуца Борковић био сам директор, а он се испревртао и сломио обе подлактице. Не знам дете које би после тога поново село у картинг, али Дуца је то учинио већ за два месеца, као да се ништа није десило. Сматрам да су Душан Борковић и Микица Веснић најбољи такмичари на овим просторима у историји, а Борковић је достигао светски ниво – закључио је Павловић.

Гордана Маленовић