Zoran Pavlović posle 40 godina završio takmičarsku auto-moto karijeru

Počeo je u moto-sportu, prebacio se na automobile, a onda vratio prvoj ljubavi iz detinjstva – motorima, osvojio pet titula, tri uzastopne u moto-klasiku u klasi 125 kubika, i za to zaslužio Zlatnu kacigu ove godine. Pre 20 godina, 2001, Zuka je takođe dobio Zlatnu kacigu, ali kao šampion u automobilizmu (trostruki prvak u reliju), tako da je jedini osvajač Zlatne kacige u auto i u moto sportu istovremeno na prostorima bivše SFRJ.

Sin poznatog novosadskog restoratera Culeta još kao dečak je zavoleo motore, a prvu trku u životu odvezao je 5. septembra 1981. godine u Kraljevu, na moto-prvenstvu.

– U prvoj trci u životu zauzeo sam osmo mesto od 32 takmičara, što je bio lep uspeh. Tačnije, bio sam sedmi do pred poslednju krivinu, kada mi je pukla radilica i praktično sam se ukotrljao u cilj, a sustigao me je kolega Mišika. Ove godine sam 12. septembra odvozao poslednju trku i ne verujem da ću se više takmičiti. Malo su me načele povrede, imao sam mnogo padova. Ne verujem da neko na ovim prostorima ima karijeru koja traje punih 40 godina – započeo je priču za „Dnevnik“ Zoran Pavlović.

U prebogatoj karijeri vozio je 154 auto-trke (kružne, brdske, reli) i 21 put se plasirao među prva tri takmičara na šampionatu. Ima pet titula u automobilizmu (jednu u brdskim trkama i četiri u reliju). Zatim se 2011. vratio moto-trkama.

– Motori su moja prva i najveća ljubav, ali definitivno bolje vozim automobile. To je činjenica, ali u motociklizmu sam se pronašao i osvojio pet šampionskih titula. Odvozao sam ukupno 109 trka i moto-sportu, a kada se sabere sa auto-trkama, to je više od 260 trka, što je zavidan podatak. Bio sam i šampion Alpe Adrija u motociklizmu u klasi 250 kubika 2016. godine. Istakao bih da sam vozio i na šampionatu SFRJ i osvojio vicešampionsku titulu 1991. godine. To je bilo mnogo jače prvenstvo nego ona kasnija, koja su održavana u novim državama.

Nada se rešenju za Mišeluk

Bio je jedan od idejnih tvoraca staze Mišeluk i učesnik prve trke 1983. godine.

– Tada smo stazu postavili Mihalj Nemet i ja, tako da sam bio u organizaciji, a i takmičio sam se te godine. Nažalost, trka tamo više nema i Mišeluk je sada postao predmet sukoba između ljudi koji su se tamo naselili i momaka koji se tamo skupljaju. Nadam se da će se pronaći neki kompromis. Ono što mi najviše smeta jeste to što za sve ove godine koliko traje moja karijera nije u Srbiji napravljena nijedna prava staza. Jedino što donekle liči na stazu, a zapravo je test poligon, jeste Navak u Subotištu kod Pećinaca, koji je u vlasništvu SAT Medija grupe. Oni nam izlaze u susret, ali želja je da Srbija konačno dobije stazu po uzoru na evropske, na kojima sam vozio tokom karijere. Postoji mogućnost da se prava staza izgradi u okolini Bečeja i ukoliko se to desi, na tom projektu ću biti angažovan u narednom periodu.

Pored želje da učestvuje u izgradnji prve staze u Srbiji, Zoran Pavlović želi da svoje bogato iskustvo prenese deci u moto-sportu (moto-kros).

– Ove godine sam pomagao desetogodišnjem Noelu Pešutu u klasi 65, koji je zauzeo treće mesto na šampionatu. Sledeće godine ću pomagati i Andreju Popoviću, koji će voziti u klasi 85. Rad sa decom je moja budućnost. Imam FIA licencu za moto-kros i za kružne trke, godinama sam bio direktor trke na Mišeluku (sedam puta moto i četiri auto trke), kao i direktor trka u moto-krosu, na brdu i u reliju. U karijeri sam vozio sve vrste trka osim kartinaga. Nije mi žao, jer sam se sa motora prešaltao na fiće, preskočivši karting, koje su me očarale posle filma „Nacionalna klasa“.

Kao zakleti motociklista, u auto-sportu se našao upravo zahvaljujući tim fićama.

– Kada sam se vratio iz vojske 1985. vožena je prva trka za Prvenstvo Jugoslavije u automobilizmu na Mišeluku. Otišao sam da gledam, oduševio se i uz pomoć Radiše Žurke, dvostrukog šampiona, koji je živeo u Sremskoj Kamenici, nabavio sam fiću. Prvu trku vozio sam 1986. i tada se prvi i jedini put trka u Beogradu vozila u Omladinskih brigada, a ne na Ušću. U kvalifikacijama je bilo 46 fića, a samo 20 je prolazilo. Uspeo sam da se kvalifikujem kao 19, a iza mene je na 25. mestu ostao i vicešampion Vitomir Cvetić. Od velikog uzbuđenja krenuo sam snažno, došao do četvrtog mesta, ali sam u nekom fajtu sa Sekulićem iz Zagreba izleteo. Na sledećoj trci bio sam šesti, a na trećoj trci u životu, u Slavonskoj Požegi, bio sam treći i to je prvi pehar nekog Novosađanina u nacionalnoj klasi fića. Bio sam prvi Vojvođanin u istoriji koji je osvojio šampionsku titulu 1995. godine. Potrefilo se da je te godine i Duca Borković kao dečak osvojio prvu titulu u kartingu, a Branko Zirojević je pobedio u trci na Mišeluku kao prvi Novosađanin, tako da nam je ta 1995. veoma draga. U kontaktu sam sa mnogim takmičarima, koji nastupaju i u zemlji i u inostranstvu, a mnogi su, što bi rekli, i moja deca. U prvoj trci u kojoj je učestvovao Duca Borković bio sam direktor, a on se isprevrtao i slomio obe podlaktice. Ne znam dete koje bi posle toga ponovo selo u karting, ali Duca je to učinio već za dva meseca, kao da se ništa nije desilo. Smatram da su Dušan Borković i Mikica Vesnić najbolji takmičari na ovim prostorima u istoriji, a Borković je dostigao svetski nivo – zaključio je Pavlović.

Gordana Malenović