(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: МИЛОРАД СТАНУЛОВ, ТРОФЕЈНИ ОЛИМПИЈАЦ НАШЕГ ВЕСЛАЊА Москва и Лос Анђелес за дивљење и поштовање

Објективно, у војвођанској равници нема мора, нити већих језера, али постоје реке, на којима су, у „мору“ плодне земље, одрастали и стасавали поједини веслачи, који су у историји нашег спорта остали записани као велики асови и легенде. Највећи, чак!

У галерији великана некадашњег југословенског, данас и српског веслања, имена Милорада Станулова и Зорана Панчића одскачу. Чувени дубл-скул освојио је две олимпијске медаље – сребро, 1980. у Москви, и бронзу – 1984. у Лос Анђелесу, чиме су заслужили место у незабораву, као и национална признања. 

Овог пута, саговорник у нашој ретроспективи овдашњих асова је Зрењанинац Миле Станулов (71), човек који је донео у град на Бегеју два изузетна одличја, али и не само њих.

- Рођени сам Зрењанинац и на свет сам дошао у фебруару 1953. године – рекао је Станулов и наставио: - Имали смо кућу у Граднулици, старом делу града, где су моји стари годинама и деценијама живели. Завршио сам основну школу, као и гимазију у родном граду, а касније сам факултетску диплому стекао на Економском факултету у Београду. Прве контакте са спортом имао сам у ОШ „Ђура Јакшић“, која је била посвећена рукомету, па сам кренуо одатле и, чак, 1978. године, био регистрован за Граднулицу и играо за тај клуб. Наш тадашњи наставник физичког Миленко Ђуричин, довео је Гуту Грубачког за рукомет и приде Терзу, стручњака за кошарку, чијег пуног имена, нажалост, не могу да се сетим. Имали смо, дакле, у школи људе задужене за те спортове, па је моја генерација била друга у Војводини у рукомету.

Ипак, веслање је био избор нашег саговорника, а о прве „додире“ с њим, Станулов овако чува у успоменама:

- У другој години гимназије, мој другар из разреда Радован Мимаревић – Раша, који је пре тога већ тренирао веслање, убедио је нас неколико и то једног по једног, да му се прикључимо. Искрено, свидело ми се тамо, јер су тренинзи били разноврсни и садржали су трчање, више акробатику него рад с теговима и слично и ту сам заволео сам спорт, али и дружење између свих нас. Занимљиво да нас је професор физичког, с обзиром на то да смо били у пуном тренингу, ангажовао за школска првенства у рукомету и кошарци, а мене за атлетику, пошто сам био добар на 800, 1.000 и 1.500 метара. Задовољство је било обострано, тим пре што смо сви били врло добри и одлични ђаци. 

У то време ВК Бегеј није имао чамце, осим оних старих, па су момци веслали по углавном по њих двојица. Додуше, постојао је и један стари скиф, али...

- Мој будући тренер, Веселин Вучићевић, 1970. године прешао је у новосадски Данубиус, чак је био на ЕП у Москви, док смо ми у Зрењанину имали по три-четири наступа годишње и то је било – то. Другар из чамца, Светислав Чича и ја, када смо отишли у Београд на студије, пошли смо до Црвене звезде, где смо лепо били примљени и добили смо неки леп чамац, али смо закључили да није било шансе да студирамо и озбиљно се бавимо нашим спортом. Вратили смо се у Зрењанин и договорили се с тренером Брком да ћемо тренирати петком, суботом и недељом и остати чланови нашег Бегеја.

Крајем 1974, Веселин Вучићевић се вратио из Новог Сада и почео да  тренира веслаче у матичном граду.

- Прву медаљу сам освојио 1975. године у двојцу без кормилара, а у том резултату је допринела и чињеница да смо набавили два нова чамца. На тренинзима и такмичењима веслао сам углавном с млађим партнерима, а годину дана касније у клуб је дошао скифиста Живојин Крстић, који је био члан јуниорске репрезентације Југославије. Већ 1977. сам решио да пређем на два весла, иако сам седам година пре тога веслао једним веслом, на обе стране чамца. Углавном смо освајали друга места, иза комбинација које је имао Данубиус.

Ипак, озбиљни део каријере Миле је почео у скифу.

- Сећам се да сам се на Првомајској регати 1978. године убедљиво победио све ривале и био изненађење такмичења. Први иза мене био је Драган Обрадовић са 15, а Зоран Панчић је каснио читавих 18 секунди. Уследио је одлазак на међународну регату у Манхајму, где сам освојио треће и прво место. Саратлић је тада био изузетно цењен стручњак и сви тренери долазили су код њега да се распитују ко сам и одакле сам. Било како било, прво велико одличје, бронзану медаљу, освојио сам управо у скифу, на Светском првенству на Новом Зеланду. Само четири југословенске посаде тамо су учествовале, али смо морали да позајмимо чамац у којем ћемо да весламо. Уживао сам тамо, на крају света, у веслању, али и дружењу с људима из наше бројне дијаспоре. Као претходни државни и првак Балкана, успео сам да стигнем до финала, и поред претходне, тешке трке.

Златко Целент и Душко Мрдуљаш тада нису успели да стигну до борбе за трофеје, а били су највеће узданице југословенског тима.

- Имао сам психолошко оптерећње због тога, али сам у полуфиналу био први, с најбољим временом. Нисам морао, три чамца су ишла у финале, али ме је адреналин једноставно понео. Због тога сам, у трци за медаље, лоше одвеслао првих 500 метара, међутим, поправљао сам пласман у току самог такмичења и стигао сам до бронзане медаље, прве у историји Бегеја и зрењанинског веслања.

Највећи успеси су за Милорада Станулова тек наилазили.

- На СП, на Бледу наредне године, за 78 стотинки остао сам без финала, а у Б финалу освојио сам само треће место. Иако су други можда више очекивали од мене, мој први тренер Брка ме је научио да, ако сам одвеслао како треба и ако сам тиме задовољан, немам за чиме да жалим. Дао сам све од себе, а други су тог дана били бољи и разлога за тугу и разочарање није било. За селектора је у међувремену постављен Срба Саратлић и, током припрема које су уследиле, ишло се на то да ми се пронађе партнер у дубл-скулу. Одлучено је да то будемо Зоран Панчић и ја, па смо отишли на највећу светску регату у Луцерну, где смо стигли до финала. Освојили смо четврто место и видело се да можемо пуно.

Уследила је само – историја.

- На Олимпијади у Москви, Зоки и ја смо полако прошли елиминације и пласирали се у финале. Претходно смо, у полуфиналу, савладали смо Чехословаке, који су нас до тада увек побеђивали. Био нам је то додатни стимуланс... У трци за одличја, почетак нам је био мало тежи, али, како се циљ приближавао, држали смо сигурно друго место и, чак, у последњих 500 метара сустизали Источне Немце, који су пре тога направили велико растојање. Освојили смо то сребро и нашој срећи није било краја, тим пре што су Целент и Мрдуљаш, с кормиларом Реићем, освојили бронзу у двојцу с кормиларом, што су нам свима били највећи успеси у каријерама.

Партнерство са колегом из чамца била је „карика која је недостајала“ у каријерама и Станулова и Панчића, што се потврдило и четири године касније, на Играма у Лос Анђелесу.

- Били смо четири године старији и отишли смо у Лос Анђелес, али у времену када је на сцени постојало десет изједначених двојаца. Тамо нас је чекао нов чамац, па смо имали проблема да се увесламо и прилагодимо. Срећом, Саратлић и произвођач чамца пронашли су разлог за то, јер је једно весло било криво урађено и због тога нисмо имали баланс. Када је то подешено и када је прошао период аклиматизације, прву трку извеслали смо као почетници, али смо у полуфиналу и финалу били на жељеном нивоу. Показали смо право лице, тим пре што смо, већ после 200 метара од старта, знали да имамо медаљу. Већим делом трке она је била сребрна, али нас је изванредни финиш Американаца „гурнуо“ на трећу позицију и припала нам је бронза – завршио је, верујемо, занимљиву причу Милорад Станулов.

О још многим стварима беседио је Станулов, пре свега о националном признању које је добио од наше државе, тренинзима и проблемима, али и лепим стварима које су пратили сваки део његове каријере. Није то рекао, али јасно је да је изградио велико име у алманаху најбољих спортиста наше земље, што му, усуђујемо се да закључимо, удара посебан печат на период док је исписивао прелепе странице југословенског веслања.

Александар Предојевић