Trofejni veslač Milorad Stanulov
(NE)ZABORAVLJENI: MILORAD STANULOV, TROFEJNI OLIMPIJAC NAŠEG VESLANJA Moskva i Los Anđeles za divljenje i poštovanje
Tu je nekad, kažu knjige, bilo more, čekalo me pa presušilo... pevao je nekada znameniti Panonski mornar, Đorđe Balašević.
Objektivno, u vojvođanskoj ravnici nema mora, niti većih jezera, ali postoje reke, na kojima su, u „moru“ plodne zemlje, odrastali i stasavali pojedini veslači, koji su u istoriji našeg sporta ostali zapisani kao veliki asovi i legende. Najveći, čak!
U galeriji velikana nekadašnjeg jugoslovenskog, danas i srpskog veslanja, imena Milorada Stanulova i Zorana Pančića odskaču. Čuveni dubl-skul osvojio je dve olimpijske medalje – srebro, 1980. u Moskvi, i bronzu – 1984. u Los Anđelesu, čime su zaslužili mesto u nezaboravu, kao i nacionalna priznanja.
Ovog puta, sagovornik u našoj retrospektivi ovdašnjih asova je Zrenjaninac Mile Stanulov (71), čovek koji je doneo u grad na Begeju dva izuzetna odličja, ali i ne samo njih.
Tri medalje u istom danu
Na OI u Moskvi, posle sedam dana takmičenja, jugoslovenski tim nije osvojio ni jednu medalju. „Na naše finalne trke došao je i predsednik tadašnjeg JOK-a Đorđe Peklić”, prisetio se Stanulov. „Pružao nam je podršku, a onda su dve veslačke postave i džudista Kovačević, u istom danu, osvojili čak tri olimpijska odličja za naš tim. Peklić je, posle finalnih trka, odmah došao do nas i čestitao nam. Koliki je značaj tih rezultata zaista bio, osetili smo tek kasnije”.
- Rođeni sam Zrenjaninac i na svet sam došao u februaru 1953. godine – rekao je Stanulov i nastavio: - Imali smo kuću u Gradnulici, starom delu grada, gde su moji stari godinama i decenijama živeli. Završio sam osnovnu školu, kao i gimaziju u rodnom gradu, a kasnije sam fakultetsku diplomu stekao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Prve kontakte sa sportom imao sam u OŠ „Đura Jakšić“, koja je bila posvećena rukometu, pa sam krenuo odatle i, čak, 1978. godine, bio registrovan za Gradnulicu i igrao za taj klub. Naš tadašnji nastavnik fizičkog Milenko Đuričin, doveo je Gutu Grubačkog za rukomet i pride Terzu, stručnjaka za košarku, čijeg punog imena, nažalost, ne mogu da se setim. Imali smo, dakle, u školi ljude zadužene za te sportove, pa je moja generacija bila druga u Vojvodini u rukometu.
Ipak, veslanje je bio izbor našeg sagovornika, a o prve „dodire“ s njim, Stanulov ovako čuva u uspomenama:
- U drugoj godini gimnazije, moj drugar iz razreda Radovan Mimarević – Raša, koji je pre toga već trenirao veslanje, ubedio je nas nekoliko i to jednog po jednog, da mu se priključimo. Iskreno, svidelo mi se tamo, jer su treninzi bili raznovrsni i sadržali su trčanje, više akrobatiku nego rad s tegovima i slično i tu sam zavoleo sam sport, ali i druženje između svih nas. Zanimljivo da nas je profesor fizičkog, s obzirom na to da smo bili u punom treningu, angažovao za školska prvenstva u rukometu i košarci, a mene za atletiku, pošto sam bio dobar na 800, 1.000 i 1.500 metara. Zadovoljstvo je bilo obostrano, tim pre što smo svi bili vrlo dobri i odlični đaci.
Da nas drugari vide
Početke bavljenja veslanjem, Stanulov pamti po još jednom detalju: „Tada je Begej još uvek tekao pored naše gimnazije, tek posle su njegov tok tu presekli i napravili prevlaku. Profesor fizičkog nam je dozvoljavao da, pre njegovog časa i za vreme odmora, odemo do kluba koji je bio 500 metara udaljen, obučemo sportsku opremu, sednemo u čamac i odradimo trening, tokom kojeg smo prolazili pored škole gde je mogao da nas vidi i on, ali i svi naši drugovi”.
U to vreme VK Begej nije imao čamce, osim onih starih, pa su momci veslali po uglavnom po njih dvojica. Doduše, postojao je i jedan stari skif, ali...
- Moj budući trener, Veselin Vučićević, 1970. godine prešao je u novosadski Danubius, čak je bio na EP u Moskvi, dok smo mi u Zrenjaninu imali po tri-četiri nastupa godišnje i to je bilo – to. Drugar iz čamca, Svetislav Čiča i ja, kada smo otišli u Beograd na studije, pošli smo do Crvene zvezde, gde smo lepo bili primljeni i dobili smo neki lep čamac, ali smo zaključili da nije bilo šanse da studiramo i ozbiljno se bavimo našim sportom. Vratili smo se u Zrenjanin i dogovorili se s trenerom Brkom da ćemo trenirati petkom, subotom i nedeljom i ostati članovi našeg Begeja.
Krajem 1974, Veselin Vučićević se vratio iz Novog Sada i počeo da trenira veslače u matičnom gradu.
- Prvu medalju sam osvojio 1975. godine u dvojcu bez kormilara, a u tom rezultatu je doprinela i činjenica da smo nabavili dva nova čamca. Na treninzima i takmičenjima veslao sam uglavnom s mlađim partnerima, a godinu dana kasnije u klub je došao skifista Živojin Krstić, koji je bio član juniorske reprezentacije Jugoslavije. Već 1977. sam rešio da pređem na dva vesla, iako sam sedam godina pre toga veslao jednim veslom, na obe strane čamca. Uglavnom smo osvajali druga mesta, iza kombinacija koje je imao Danubius.
Jednak stisak obema rukama
Kada je prešao na veslanje s dva vesla, za Stanulova nije to bio preveliki problem. „Pošto sam veslao i na levoj i na desnoj strani, mogao sam da se prilagodim novoj situaciji”, objasnio je Stanulov. „Išli smo na testiranja u Zavod za fizičku kulturu Vojvodine, kod dr Nikole Spasojevića. Posle testova i merenja funkcionalnih sposobnosti, tadašnji trener Danubiusa Srba Saratlić rekao mi je da imam identičan stisak obema rukama, a to je bilo idealno za skulere”...
Ipak, ozbiljni deo karijere Mile je počeo u skifu.
- Sećam se da sam se na Prvomajskoj regati 1978. godine ubedljivo pobedio sve rivale i bio iznenađenje takmičenja. Prvi iza mene bio je Dragan Obradović sa 15, a Zoran Pančić je kasnio čitavih 18 sekundi. Usledio je odlazak na međunarodnu regatu u Manhajmu, gde sam osvojio treće i prvo mesto. Saratlić je tada bio izuzetno cenjen stručnjak i svi treneri dolazili su kod njega da se raspituju ko sam i odakle sam. Bilo kako bilo, prvo veliko odličje, bronzanu medalju, osvojio sam upravo u skifu, na Svetskom prvenstvu na Novom Zelandu. Samo četiri jugoslovenske posade tamo su učestvovale, ali smo morali da pozajmimo čamac u kojem ćemo da veslamo. Uživao sam tamo, na kraju sveta, u veslanju, ali i druženju s ljudima iz naše brojne dijaspore. Kao prethodni državni i prvak Balkana, uspeo sam da stignem do finala, i pored prethodne, teške trke.
Zlatko Celent i Duško Mrduljaš tada nisu uspeli da stignu do borbe za trofeje, a bili su najveće uzdanice jugoslovenskog tima.
- Imao sam psihološko opterećnje zbog toga, ali sam u polufinalu bio prvi, s najboljim vremenom. Nisam morao, tri čamca su išla u finale, ali me je adrenalin jednostavno poneo. Zbog toga sam, u trci za medalje, loše odveslao prvih 500 metara, međutim, popravljao sam plasman u toku samog takmičenja i stigao sam do bronzane medalje, prve u istoriji Begeja i zrenjaninskog veslanja.
Najveći uspesi su za Milorada Stanulova tek nailazili.
- Na SP, na Bledu naredne godine, za 78 stotinki ostao sam bez finala, a u B finalu osvojio sam samo treće mesto. Iako su drugi možda više očekivali od mene, moj prvi trener Brka me je naučio da, ako sam odveslao kako treba i ako sam time zadovoljan, nemam za čime da žalim. Dao sam sve od sebe, a drugi su tog dana bili bolji i razloga za tugu i razočaranje nije bilo. Za selektora je u međuvremenu postavljen Srba Saratlić i, tokom priprema koje su usledile, išlo se na to da mi se pronađe partner u dubl-skulu. Odlučeno je da to budemo Zoran Pančić i ja, pa smo otišli na najveću svetsku regatu u Lucernu, gde smo stigli do finala. Osvojili smo četvrto mesto i videlo se da možemo puno.
Usledila je samo – istorija.
- Na Olimpijadi u Moskvi, Zoki i ja smo polako prošli eliminacije i plasirali se u finale. Prethodno smo, u polufinalu, savladali smo Čehoslovake, koji su nas do tada uvek pobeđivali. Bio nam je to dodatni stimulans... U trci za odličja, početak nam je bio malo teži, ali, kako se cilj približavao, držali smo sigurno drugo mesto i, čak, u poslednjih 500 metara sustizali Istočne Nemce, koji su pre toga napravili veliko rastojanje. Osvojili smo to srebro i našoj sreći nije bilo kraja, tim pre što su Celent i Mrduljaš, s kormilarom Reićem, osvojili bronzu u dvojcu s kormilarom, što su nam svima bili najveći uspesi u karijerama.
Prijateljstvo za ceo život
Milorad Stanulov i Zoran Pančić, posle karijera koje su ostvarili, ostali su prijatelji za čitav život. „I danas, kad god dolazim u Novi Sad, čujemo se i vidimo”, naglasio je Stanulov. „ Nema nedelje u kojoj se barem dva puta ne čujemo i to je prijateljstvo za čitav život”.
Partnerstvo sa kolegom iz čamca bila je „karika koja je nedostajala“ u karijerama i Stanulova i Pančića, što se potvrdilo i četiri godine kasnije, na Igrama u Los Anđelesu.
- Bili smo četiri godine stariji i otišli smo u Los Anđeles, ali u vremenu kada je na sceni postojalo deset izjednačenih dvojaca. Tamo nas je čekao nov čamac, pa smo imali problema da se uveslamo i prilagodimo. Srećom, Saratlić i proizvođač čamca pronašli su razlog za to, jer je jedno veslo bilo krivo urađeno i zbog toga nismo imali balans. Kada je to podešeno i kada je prošao period aklimatizacije, prvu trku izveslali smo kao početnici, ali smo u polufinalu i finalu bili na željenom nivou. Pokazali smo pravo lice, tim pre što smo, već posle 200 metara od starta, znali da imamo medalju. Većim delom trke ona je bila srebrna, ali nas je izvanredni finiš Amerikanaca „gurnuo“ na treću poziciju i pripala nam je bronza – završio je, verujemo, zanimljivu priču Milorad Stanulov.
O još mnogim stvarima besedio je Stanulov, pre svega o nacionalnom priznanju koje je dobio od naše države, treninzima i problemima, ali i lepim stvarima koje su pratili svaki deo njegove karijere. Nije to rekao, ali jasno je da je izgradio veliko ime u almanahu najboljih sportista naše zemlje, što mu, usuđujemo se da zaključimo, udara poseban pečat na period dok je ispisivao prelepe stranice jugoslovenskog veslanja.
Aleksandar Predojević