Ме­да­ља сти­гла у Зре­ња­нин по­сле 36 го­ди­на

По­след­ња ка­дет­ска ме­да­ља у Зре­ња­нин сти­гла је још дав­не 1986. го­ди­не ка­да је Во­ји­слав Ма­тић до­нео исто брон­за­но од­лич­је.

Ина­че Бран­ко Ђу­кић, ко­ме је ово ујед­но и по­след­ња так­ми­чар­ска се­зо­на у кон­ку­рен­ци­ји ка­де­та, на пу­ту до ме­да­ље пр­во је са­вла­дао Аустри­јан­ца тех­нич­ким ту­шем (8:0), по­том (6:0) по­бе­дио је Фин­ца, док је у че­тврт­фи­на­лу по­ра­жен од пред­став­ни­ка Azеr­bеjyana, ко­ји је до­шао до бор­бе за ме­да­љу, а са­мим тим на­шег ре­пре­зен­та­тив­ца од­ве­ло у ре­па­саж. Мла­ди зре­ња­нин­ски ас у „раз­и­гра­ва­њу“ је са­вла­дао пред­став­ни­ка Хр­ват­ске, а у бор­би за брон­зу био је бо­љи од до­ма­ћег так­ми­ча­ра.

Дру­ги пред­став­ник Про­ле­те­ра Јо­ван Ми­ол­ски је кре­нуо си­ло­ви­то са­вла­дав­ши не­мач­ког так­ми­ча­ра, да би у на­ред­ној рун­ди по­ра­жен од до­ма­ћег пред­став­ни­ка.

Зре­ња­нин, град по­знат по рва­њу, већ го­ди­на­ма да­је ре­пре­зен­та­тив­це и пред­ста­вља срп­ски цен­тар спор­та на стру­ња­чи. Усло­ви за при­пре­му спор­ти­ста су од­лич­ни, а и струч­ни ка­дар је вр­хун­ски.

– Ко­нач­но, „ве­ли­ка“ ме­да­ља за ову ге­не­ра­ци­ју рва­ча Про­ле­те­ра. Бран­ко Ђу­кић је осва­ја­њем ове брон­зе отво­рио вра­та за бу­ду­ће ме­да­ље. Бран­ко је рвао зре­ло и хра­бро, чак му је ма­ло не­до­ста­ја­ло да уђе у фи­на­ле. Ова ме­да­ља по­твр­ђу­је да се у Про­ле­те­ру до­бро ра­ди, да смо на пра­вом пу­ту, али ујед­но да­је нам и оба­ве­зу за још упор­ни­јим ра­дом – ре­ко је се­лек­тор ка­де­та Ђор­ђе Ми­ол­ски, ис­та­кав­ши и не­се­бич­ну по­моћ упра­ве, струч­ног шта­ба и чла­но­ва рвач­ког клу­ба Про­ле­тер, као и Рвач­ког са­ве­за Ср­би­је ко­ји, ка­ко је ре­као, пру­жа огром­ну по­др­шку и ве­ру­је у да­ље успе­хе зре­ња­нин­ских рва­ча.

Н. Са­вић