Велимир Гашић: Сјајно је што се Нови Сад буди

Узимајући у обзир досадашњу каријеру искусног стручњака, овај потез уопште није изненађење. Гашићево име одувек је довођено у везу са стваралачким радом – од прве до, за сада, последње степенице. Тренерским послом почео је да се бави у јуниорима Кварнера из Ријеке, након чега је уследио ангажман у Партизану, у истој урасној категорији. Управо ће у београдском клубу Гашић потом бити део стручног штаба оног Партизана Жељка Обрадовића, који је са изузетно младом екипом 1992. године покорио Европу.

Рад са талентима Гашића ће пратити и у наставку каријере – 2007. био је помоћник Зорану Моки Славнићу у репрезентацији Србије на Евробаскету, на којем су се Милош Теодосић, Новица Величковић, Миленко Тепић и остали позиционирали на кошаркашкој мапи. Пет година касније, Гашић је са Душком Вујошевићем градио тим Партизана, који је изнедрио Богдана Богдановића и Николу Милутинова, а сличну кошаркашку филозофију примењивао је и када је предводио Војводину Србијагас, од 2005. до 2007. године.

Тренер који иза себе има и бронзану медаљу са Југославијом на Светском првенству 1998. у Мелбурну за играче до 22 године, истакао је да се увек врло радо сећа периода проведеног на клупи новосадског клуба, који је угашен 2016. године.

Изванредна сарадња са Жељком Обрадовићем

Први део каријере Велимира Гашића несумњиво је обележила титула првака Европе са Партизаном 1992. године, коју је освојио поред Жељка Обрадовића на клупи црно-белих.

– У том периоду највећи утицај на мене имао је Александар Николић, који је тада био саветник у Партизану. То је човек који је био 10-15 година испред времена, визионар. Са Обрадовићем сам имао изванредну сарадњу. Одмах је било јасно да ће Жељко са енергијом и страшћу остварити велике резултате. И на тренингу и у било којој другој ситуацији, независно од тога да ли је у питању тактика кошарке или живот, било је битно да увек има спреман одговор као тренер. У том погледу, јако је радио на себи, да ништа не може да га изненади. Посебно бих истакао и његов осећај при вођењу утакмица, као и радну етику – рекао је Гашић.

– Моја прва сезона у Војводини била је прва у којој је овај тим успео да избори учешће у АБА 1 лиги, што је граду као што је Нови Сад било неопходно. Сматрам да је то била ако не најбоља, онда једна од три или четири најбоље сезоне откако постоји регионално такмичење. Илустрације ради, две сезоне када смо играли у АБА лиги, она је имала три представника у Евролиги, са сијасет врхунских играча и клубова који су имали озбиљне аспирације – присећа се Гашић.

Потом је објаснио и како је почела прича са Војводином Србијагас.

– Сећам се доласка у Нови Сад и састанка са руководством клуба. Војводина је сезону пре мене у саставу имала неколико америчких играча, попут Реџија Фримена и Кибуа Стјуарта. Увидео сам да клуб има веома талентоване младе играче, којима кроз квалитетан рад треба помоћи да се профилишу и да се, без обзира на то што ћемо играти јако такмичење попут АБА лиге, захвалимо страним играчима. Неки су ме врло чудно гледали, али су прихватили то. Сматрао сам да Миленку Тепићу, без обзира на то што је био убедљиво најмлађи, треба дати шансу, као и Страхињи Милошевићу, Ивану Паунићу... То су све били играчи који су тражили максималну пажњу у раду и шансу да им се отвори простор за игру. На сву срећу, испоставило се да је то био пун погодак. Ми смо из мале дворане прешли у велику дворану Спенса, где се тражила карта више. На крају је пласман на завршни турнир АБА лиге у Сарајеву била потврда те идеје.

Слобода је у prеthodnom колу КЛС поражена од Војводине, за коју Гашић истиче да иде у добром правцу.

– Имао сам прилику да са Жељком Ребрачом сарађујем у шампионској генерацији Партизана и јако ме радује што је једно тако велико име дошло на руководеће место у клубу. Војводина има врло искусне и квалитетне играче, који су имали прилику да играју кошарку на различитим нивоима. Сјајно је то што се кошаркашки Нови Сад поново буди. Град је заслужио не само АБА 2 лигаша, него и клуба који ће играти у АБА 1 лиги, а има много разлога за оптимизан и потенцијала да се избори за такав статус.

Са Богданом могли и на фајнал-фор Евролиге

Партизанова генерација коју је водио Душко Вујошевић од 2012. до 2015. сматра се једном од најталентованијих у историји клуба. Велимир Гашић имао је прилику да у том периоду са места помоћног тренера црно-белих гледа развој Богдана Богдановића, Николе Милутинова, Жофрија Ловерња, Дависа Бертанса, Леа Вестермана и других који су остварили запажене НБА и европске каријере.

– Сарадња са Вујошевићем била је врхунска прича и остали смо пријатељи за цео живот. По повратку из ЦСКА тражио је сарадника који ће да испрати идеју и филозофију Партизана у стваралачком смислу. Црно-бели су за време Дулетовог одсуства мало залутали. Продукција играча била је заштитни знак Партизана дуго, откако су Дивац и Даниловић преузели руковођење клубом. Можемо да причамо да је Партизан био авангарда у сваком погледу. Осовину репрезентације управо су чинили играчи који су прошли кроз Партизанову школу, што се негде изгубило до повратка Вујошевића. Тада је идеја била да се развијају млађи играчи и да се са њима циљају највиши евролигашки домети. Да је финансијска ситуација била другачија, та екипа са Богдановићем и Милутиновом би остала на окупу и сигурно би по свом таленту и потенцијалу отишла на фајнал-фор Евролиге – навео је Гашић.

Слобода се тренутно налази на осмом месту домаћег шампионата, упркос одређеним проблемима који тренутно брину 58-годишњег стратега.

– Велика заслуга за мој долазак у Слободу иде спортском диреткору Ратку Радовановићу, легенди југословенске кошарке. Желео је да се окрене нова страница. Раније, Слобода је лутала у селекцији играча и неки момци који су овде поникли, нису добијали прилику да буду носиоци игре. Радовановић је желео да се то промени, што смо и урадили.

У први тим су, према речина Гашића, интегрисани момци 2007. годиште, што је раритет у европској кошарци.

– То је био моменат који ме је заинтригирао и мотивисао да прихватим ту опцију. То за сада са једног аспекта иде у добром правцу. Колико сам задовољан њиховим напретком у играчком смислу, јер тим почиње да добија идентитет, толико ми сметају неке повреде и болести које нам представљају проблем, јер смо престали са континуираним радом, који је најбитнији за младу екипу. Верујем у рад, а ми смо генерално у овом спорту одустали од те категорије. Дугорочно, то може да се обије о главу српској кошарци, што ме забрињава.

Иако је ниво КЛС-а, према речима Гашића, висок ове сезоне, постоји одређени тренд у првенству који му не прија.

– Није ми се допао однос појединих клубова који играју АБА 1 лигу према домаћем шампионату и те ствари нису добре. Преко КЛС се остварује проходност у АБА 2 лигу, која је могла да донесе много више простора талентованим момцима. То је била основна идеја, али се од ње одустало. Сада смо дошли до тога да је АБА 2 лига препуна страних играча, против којих немам ништа. Примера ради, Кибу Стјуарт је био један од најбољих центара АБА лиге када сам преузео Војводину. Могао сам тада да се понашам зихерашки, оставим странце у екипи и са њима направим одређени резултат. И шта би то вредело? Да ли би, у том случају, Тепић, Паунић, Милошевић и други којима сам касније дао прилику добио простор за игру да нисмо направили те резове? Тренутни квалитет КЛС-а је највиши у prеthodnih неколико година, али велики број странаца представља проблем. Не би требало да се понашамо у домену расипничког, већ стваралачког аспекта у српској кошарци – поручио је Велимир Гашић.

Вук-Милош Петровић