ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ДНЕВНИК
УНУТАР КОШАРКАШКОГ УМА СЕЛЕКТОРА СРБИЈЕ СВЕТИСЛАВА ПЕШИЋА Филозофију тешко мењам, али се прилагођавам
,,Нема среће у постизању врхунских резултата. Што више радиш, имаш више среће", један је од главних постулата селектора Србије и трофејног тренера, Светислава Пешића. Како то изгледа када засуче рукаве и када рад претвори у резултат, најсвежији је пример са Олимпијских игара у Паризу, када је тактичким минијатурама, уз одлично издање својих изабраника био надомак тога да сруши САД и направи сензацију.
Бронзана медаља са најквалитетнијег олимпијског турнира тако представља само још један у низу достигнућа стратега кроз чије руке су прошле бројне генерације најуспешнијих које је Европа икада видела. Њихово брушење и претварање у шампионе вредније је пуког резултата и одличја. Од Бормија, до Истанбула, Индијанаполиса, Маниле, Париза...
Резултат за њега никада није био сврха, већ природна последица суштине - процеса и изградње културе, што ће бити утемељено и у основе система два немачка евролигаша - Албе Берлин и Бајерна, које је подигао. Стваралац, а не само егзекутор, Светислав Пешић је дубински и широко прилазио сваком изазову са којим се сусретао у каријери.
Све то, како ће рећи у једном делу интервјуа, прилагођавајући се константно, али се увек држећи сопственог кошаркашког идентитета. Без обзира на то шта је тог момента "актуелно". Управо су актуелност и тренутно усмерење европске кошарке била прва тема великог разговора селектора Србије за "Дневник".
Дефанзивно или офанзивно оријентисани, систем усмерен на већи или на мањи број поседа, транзиција или позициона игра... Свеприсутне су то кошаркашке филозофије којима се екипе воде у данашњој, како многи воле да је називају, модерној кошарци. Шта је заправо модерно и да ли је то нешто чему се увек стреми?
Један од одговора на то питање дао је и онај који је развио концепт игре Париза, донедавно неочекиваног лидера Евролиге, пре свега темпом и интензитетом, што многи не могу да испрате. Реч је о Туомасу Исалу, финском стручњаку, који је због достигнућа у Паризу постао водећи асистент у НБА лиги и моментално је препородио Мемфис Гризлисе, чији је офанзивни рејтинг, за разлику од претходне сезоне, сада у самом врху.
- Надам се да не играмо модерну кошарку - поручио је Туомас Исало док је још седео на клупи француског састава.
- Модерно се односи на нешто што је тренутно. Надам се да идемо у добром правцу и играмо оно што ја зовем ‘кошарка из будућности’, са елементима који још увек нису у потпуности уважени у кошаркашкој заједници и генерално у спорту. Много је приче о кошарци без позиција, али ствар у вези са кошарком је аналитика, која је донела бољитак. Битно је да се све више цене ствари које праве разлику, као што је реч о дефанзивном или офанзивном рејтингу.
Када је Дрим тим дрхтао...
На тај начин се више вреднују одређени типови играча од других. За нас све има везе са тим да побољшамо позиције шутева које имамо, број шутева и максимизујемо потенцијал тих шутева. Са друге стране, у одбрани покушавамо да минимализујемо број шутева ривала и квалитет тих шутева. Кошарка је у том смислу врло једноставна. Највећа промена у модерној кошарци је то што играчи и тренери све више разумеју шта је потребно како би се побеђивало, како играти ефикасну кошарку - објаснио је фински стручњак том приликом.
Још један талентовани европски стратег, селектор Канаде и први тренер Бруклин Нетса, Ђорди Фернандез, дотакао се трендова, али више кроз призму игре без позиција. За њега, таква прича нема утемељење.
- Не мислим то. То је прича за медије. Никола Јокић је рецимо плејмејкер у телу петице, игра за најбољи тим на свету и ради много ствари. Међутим, он неће бранити плејмејкера. У Сакраменту имамо Домантаса Сабониса и Деарона Фокса. Врло су добар тим, али то не значи да Сабонис може да брани плејмејкера.
То је аргумент који стоји у случају да тренер има играче који могу да играју све. Тада ћеш то искористити. Ако имаш играча који може да буде плејмејкер и да ради друге ствари, користићеш то. Таква игра, без позиција, од један до пет, није реалност. Нисам видео да се константно дешава, једино код Сан Антонио Спарса, али на моменте - закључио је Фернандез.
Управо ће млади 41-годишњи Каталонац као дете испратити крунисање Барселоне, када је, под вођством старијег колеге, а тада неке врсте идола, Светиславом Пешићем, те 2003. први пут подигла трофеј Евролиге, нешто што јој је недостајало да би себе сматрала гигантом, све до доласка једног од најбољи европских тренера свих времена.
А како је стратег из Пирота успео да уради оно што нико није до тада, да се са Каталонцима попне на врх Европе? Све то има везе са поимањем кошарке као мултидисциплинарне науке, која обједињује више различитих фактора и у себи садржи и филозофију других спортова, у овом случају фудбала, односно "тоталног фудбала".
Светислав Пешић је, разумевајући концепт чувеног система Ајаксове школе чији је главни експонент био Јохан Кројф, развио идеју "тоталне кошарке", којом ће у првом мандату са Барселоном загосподарити Европом. И таквог концепта се неће одрицати. Напротив, кроз године ће имати прилику да га додатно усаврши, делом и кроз разговоре са добрим пријатељем и најбољим фудбалским тренером у последњих 15 година, Пепом Гвардиолом. На травнатом игралишту модернизовао је идеју "тоталног фудбала", коју је баш на Камп Ноу утемељио Јохан Кројф, али тренерски, крајем 80-их и почетком 90-их година.
У опширном интервјуу за хрватски Индекс, Светислав Пешић се осврнуо на поменути моменат и идеје које је са Гвардиолом делио, прво током заједничког боравка у Барселони, а потом и у Бајерну.
- С Леом Месијем је раширио терен. Димензије су остале исте, али је с Месијем на позицији средишњег нападача добио потребан простор и Лео је годинама радио шта је хтео. Пеп исто данас ради у Манчестер ситију. Видите да углавном узима играче ниже растом, али технички савршене, како би добио на брзини игре и како би ширећи казнени простор дотукао противника. Лопта је постала бржа, игралишта су постала бржа - истакао је селектор Србије, а потом дошао и до поенте.
- Раширио је шеснаестерац, као што је моја идеја у кошарци да раширим рекет и да не играмо више с два висока играча, него само с једним те да што више користимо тројке и четворке које имају способност дриблинга, преноса лопте и шута. Такву кошарку ја зовем тоталном кошарком. Тако смо играли у Манили са Србијом прошле године, тако смо играли сад у Паризу - подвукао је трофејни стратег.
Тотална кошарка, кошарка из будућности, кошарка без позиција, модерна кошарка, или било како да се другачије назове оно што се сада дешава на паркетима европске и светске кошарке, потпуно је јасно да игра евоулира и да у њој има простора за развијање специфичне филозофије. У уводном делу разговора за "Дневник", Светислав Пешић се осврнуо на то у ком правцу иде тренутни модел овог спорта, али и у ком правцу сигурно неће ићи.
- Кошарка има доста сличности са свим осталим тимским спортовима, али је главна разлика у томе што кошарка будућности ипак неће достићи то да постане као хокеј на леду, где је практично све у једном ритму и у нападу и у одбрани. Све се више иде у правцу атлетике, брзине, скочности и индивидуалне технике и то ће се даље развијати. У тој селекцији играча вероватно ће се тражити поливалентни, који су у могућности да играју на свим позицијама. То је далека будућност. Ова ближа, за коју смо заинтересовани и о којој треба да причамо налаже то да је кошарка и даље спорт у којем ће увек бити важна промена ритма - и у нападу и у одбрани - почео је прослављени селектор излагање.
Спомињујући ритам и оно што је актуелно у европској кошарци, феномен Париза је незаобилазна тема. Посебним начином игре, доминирајући и у офанзивном и у дефанзивном рејтингу, успели су да вежу 10 победа заредом у Евролиги. До јуче су били Еврокуп екипа, а сада се испоставило да не само да су незгодан ривал свакоме, већ и да рутински побеђују најбоље. Међутим, у последње време су у благом паду форме, што можда упућује на то да њихов интензитет није одржив на дуже стазе.
- То што Париз игра је већ раније играно и није ништа што треба да импресионира некога. Оно што би требало да импресионира у модерно време је спортски резултат, јер је данас то прво, а после тога све остало. Никога, или мало њих импресионира процес, или како се стиже до резултата. И резултат Париза сигурно на неки начин импресионира људе који прате кошарку, али су имали неколико везаних пораза у последње време, што значи да не изгледа то баш тако. Не анализира се дубина свега, него људи површно гледају - како се стиже до резултата и како екипа игра. Честитам им на резултатима, али ће они сигурно мењати начин игре, јер ће резултат и борба да преживе утицати на то, као што се дешава и у осталим клубовима.
Ту се долази до кључне ставке - тога како променити ритам игре.
- На шта мислим? Не можеш 40 минута да играш само у транзицији и контрападу, као што не можеш 40 минута само да шутираш тројке и да побеђујеш. Много ће и у будућности бити важно на који начин мењаш ритам, када је у питању унутрашња игра преко центара и како пронаћи баланс између спољне и унутрашње игре, како пронађи баланс између транзиције и контролисане кошарке.
Летос је одиграна једна од најбољих утакмица у историји Олимпијских игара, а према многим мишљењима, вероватно и најбоља. Са једне стране била је Србија Светислава Пешића, на челу са најбољим играчем данашњице, Николом Јокићем, а са друге стране САД, са Леброном Џејмсом и Стефом Каријем. Дуго су "орлови" мучили Дрим тим, али су на крају поклекли у последњим минутима, мада је утисак "тоталне кошарке" вицешампиона света потпуно надјачао горчину пораза у полуфиналу.
- Ако гледамо америчку репрезентацију, они су преко састава на Олимпијским играма показали какву кошарку треба да играју. То је, по именима и индивидуалном квалитету, најбоља њихова екипа која се до сада појавила. То није само 12 Ол стар играча, већ и 12 најбољих играча САД у прошлој сезони, а они су се одлучили да имају три најбоља центра, не рачунајући Николу Јокића, ако је он уопште и центар. Били су то Џоел Ембид, Бам Адебајо и Ентони Дејвис. Америчка репрезентација је показала оно што је у овом тренутку модерно. Треба да гледамо њих или Бостон Селтиксе, најбоље тимове, како они играју, када дође плеј-оф.
Без много напретка у дефанзивним идејама против талентованијих нападача
Подвукао је селектор Светислав Пешић и паралелу између развоја играча у најквалитетнијој лиги света са оним што се дешава у европској кошарци. Различита правила, али и различити стилови узрокују то да се на две тачке света другачије приступа свему томе.
- У овом делу сезоне се игра кошарка где НБА играчи напредују кроз начин игре, али су већ после Ол стар утакмице сконцентрисани на резултат и онда је много другачије. У чему је предност НБА у односу на Евролигу, када је у питању развој играча? НБА чини три ствари - транзиција, пицк-анд-ролл игра и сарадња три играча у нападу, јер НБА има илегалну одбрану. У нашој кошарци, врхунској европској, то је транзиција и 'пет на пет'. У таквој ситуацији мало индивидуално може да се напредује. Тимски да, али индивидуално тешко. У методици тренинга која се ради у клубовима је транзиција, пикенрол сарадња два играча и сарадња три играча. То се тренира сваки дан и онда дођу утакмице и игра се 'пет на пет'. Све зато што су другачија правила. Играчи у НБА напредују више од почетка до краја сезоне, у односу на оне из европске кошарке.
Без обзира на то да ли је реч о НБА лиги или Евролиги, уврежено мишљење је да је офанзивни таленат, као и вештина играча, на највећем нивоу до сада. Тако је одбранама све изазовније да се прилагођавају претњама са друге стране паркета. Оно што ове сезоне, примера ради, код Партизана учестало гледамо, то је да зонски пресинг доноси резултат, као један од начина на који ривал може да се ограничи у неком смислу. У зависности од нападача, одбрана од пикенрола може да се односи и на то да играча са лоптом усмерава у његову слабију страну, што су све добро познати принципи, али на тесту захтева све већег офанзивног талента.
- Са аспекта тактичких решења, у смислу зонског пресинга, 'бокс енд ван' одбране, одбране 'човек на човека', ту много великих напредака нема. То што неки играју зонски пресинг 1-2-2 или 3-2 итд, где покушавају да се успоре и поремете ритам противничке игре у нападу, то није ништа ново. То је само један инструмент, који се користи у тактичким стварима у зависности од могућности тима који имаш и да ли те тактичке ствари они могу да спроведу у дело. Ништа ново са те стране не видимо. Можда се сада више користи једна врста одбране у односу на оно што се користило последњих пет година, али ми смо увек играли зонски пресинг. Са мојом екипом из Бормија сам користио 1-2-2, са Владем Дивцем и Дином Рађом назад. Прошло је доста година од тога. Играли смо и 1-2-1-1, у зависности од тога ко су били последњи играчи.
Наставио је у истом тону селектор Србије.
- Грубо гледано, нема великог напретка. Има у детаљима индивидуалне тактике и индивидуалне технике, има у детаљима како се сада игра зонски пресинг, можда се сада нешто избацује у односу на прошлост, убацује се други детаљ, али то опет зависи од тога колико су играчи способни да то испрате.
У односу напад-одбрана, веће промене је кроз историју претрпео онај офанзивни део паркета, о чему је Светислав Пешић детаљније говорио, указујући на то како се из епохе у епоху радило на томе да правила све више фаворизују нападаче.
- Прво нисмо имали три поена, па онда после Лос Анђелеса и Олимпијских игара 1984. године се уводи линија за три поена. Како се то увело, не само што се променио напад, већ и одбрана. Сада си морао да браниш три поена. После тога се линија продужава са 6,25 на 6,75. Више рекет није трапезоидан, сада је у квадату. У НБА је три поена 7,24 и комплетна кошарка је направљена да исфорсира игру 'један на један', где до изражаја долази индивидуалност. Ти такозвани 'гапови', ширина рекета, 7,24, све је направљено за напад. Док је тројка била на 6,25 код нас, задатак одбрамбеног играча у одбрани 'један на један' је био да затвори први дриблинг, а већ код другог дриблинга очекујеш помоћ са слабе стране или на страни лопте. Како је уведено 6,75, дистанца од коша се променила и простори су постали већи. Опет је то добро за нападаче. У одбрани више није довољно да дефанзивац затвори само један дриблинг, већ два дриблинга, а онда да очекује помоћ. Наравно да промена правила игре мења и начин игре, не само у нападу, већ и у одбрани.
"Вечити" и странци, недостатак ментора, Босна...
Искусни стратег је деценијама један од заговорника јаке домаће лиге као једном од предуслова за развој српске кошарке. Тој теми је, интересантно, пажњу посвећивао још и 2001. године, у разговору за магазин Тренер, када је први пут постао селектор, тада Југославије.
,,Не треба да размишљамо о било каквим регионализацијама. Бићемо онолико јаки колико се сами организујемо", рекао је том приликом.
Потом је 2008. на истом месту поручио да нико у Србији "нема заверу против Јадранске лиге", али да "морамо да видимо и неку корист за нашу кошарку".
Ни сада, крајем 2024. године, не одступа од сличних размишљања, али су се околности у међувремену умногоме промениле.
- И даље сматрам да је врло важно да се каже - нико није против АБА лиге или укидања АБА лиге. Може и даље да постоји и треба да постоји, у зависности од потреба клубова на просторима бивше Југославије. Што се Србије тиче, уверен сам да је за нашу кошарку АБА лига превазиђена и да смо од те кошарке са аспекта интереса и напретка клубова профитиралил. Не можемо да кажемо да је АБА лига била погрешно решење. Међутим, то су времена која су прошла. Сада у Србији морамо да размишљамо о новом систему такмичења.
Све то има своје разлоге, који се тичу оног најважнијег и основе од чега све полази. Према речима Светислава Пешића, њу чиме млади играчи.
- Уско гледано, да би се постигао успех, важно је да се врши њихова добра селекција. Друго је пронаћи адекватну
методику тренинга играча које смо селектирали. Када говорим о томе, не мислим само на селекцију репрезентације, већ и за клубове. Значи две ствари - каква је селекција и каква је применљива организација тренинга - од тога ће зависити напредак играча и напредак српске кошарке. Уколико немамо примењив систем такмичења на укупан развој, не можемо да напредујемо. Ни играчи, ни клубови. Треба да се определимо шта желимо - само два наша клуба у последњих 15 година су редовни учесници европских такмичења. Ниједан клуб Кошаркашке лиге Србије не игра европско такмичење. То је годинама уназад тако. Да би дошло до промена система такмичења, клубови морају да изразе интерес за то, а Кошаркашки савез Србије интерес треба да претвори у стратегију и правила.
Један услов мора да се испуни, односно - без њега не може. Све то је у вези и са структуром данашње Евролиге.
- Ако Црвена звезда и Партизан не желе да играју Суперлигу Србије, професионалну домаћу лигу, онда од тога нема ништа. Зашто они? Зато што су водећи клубови и једини који у континуитету играју европска такмичења. Ако би они кроз новоформирану Суперлигу добили проходност у Евролигу, онда би и једни и други почели да размишљају о томе да играју и домаћу професионалну лигу. Проблеми су што се и Црвена звезда и Партизан све више и више ослањају на стране играче. То у перспективи није добро, не само укупно за репрезентацију и кошарку, већ ни за њих саме.
Постоји решење и за такву ситуацију?
- Када би имали гарантовано место, као што има Жалгирис, онда више можеш да се ослониш на стварање играча и давање шансе младима. Црвена звезда и Партизан по сваку цену желе у Евролигу и виде своју егзистенцију у томе. Ако немаш гарантовано место, већ сваке године мораш да се бориш да будеш први у АБА лиги, која по новим правилима не даје право учешћа... Значи освојиш АБА лигу и још увек не знаш да ли ћеш у Евролигу. Онда си ти у проблемима на који начин да формираш стратегију. Општи је то проблем српске кошарке који треба да се решава, али се он никад неће решити ако клубови за то не покажу интерес.
Имао је Светислав Пешић прилику да учи од професора Миливоја Каралејића, који је имао велики утицај на његову каријеру. Позната је и менторска улога професора Александра Николића у бившој Југославији, али и многих других великана српске кошарке који су знањем подизали неке нове тренере и, сада већ, историјске личности. Колико домаћој кошарци сада фале такви саветници и ментори?
- Све се мења, па се мења и такав прилаз. Ако је општи проблем, проблем не лежи у томе да ли имамо или немамо менторе. Ми немамо, прво и основно, решен статус наших тренера. Никада нисмо имали талентованије тренере на простору Србије као што данас имамо. Школоване, са завршеним факултетима, завршеним вишим школама... Знам, јер сам ментор младих тренера испред ФИБА и могу да проценим да ли имамо талента када су у питању тренери. Немамо решен статус. Код нас, млади тренери док не добију статус, који подразумева и социлајно и здравствено осигурање и сигурност и да се према њима клубови и сви остали понашају професионално до краја, док се то не деси, неће им помоћи ни ментор, ни било ко други. Имамо ситуацију да наши најбољи млади тренери и они који су већ направили име, нису у Србији, него ван Србије. И то не иду само у земље кошарке, већ и у земље где кошарка није на толико високом нивоу, али тамо добију статус и добру плату. Њихов тренерски посао постаје професија.
А тренерским послом Светислав Пешић је почео да се бави у Босни, таман након што је постала првак Европе. Сада Сарајлије нису то што су раније биле у европским оквирима, али желе да се помакну са тренутне тачке и циљају пласман у АБА лигу из другог ранга регионалног такмичења.
- Пратим шта се дешава, имам контакте са људима у Сарајеву и бившим играчима, играчима из моје генерације. Скоро сам био у Сарајеву, на помену Сабита Хаџића, у контакту сам са људима и драго ми је што је Босна сада успела да пронађе прави пут, да се поново организује на нивоу какав се од таквог клуба и очекује. Радујем се да су на добром путу. Сад то треба наставити. Неће бити лак пут, да се направи клуб који гарантује укупан развој на тим просторима, али морам да признам да и поред велике љубави и носталгије према Босни, више се бавим оним што се дешава у Србији, што је, надам се, разумљиво.
Толико тога је прекаљени стручњак прошао у досадашњој каријери. Велике успехе са јуниорском репрезентацијом Југославије у Бормију, затим са сениорском репрезентацијом исте земље, али и Немачком, где је такође подигао системе нашироко познате системе Албу Берлин и Бајерн. Барцелону је учинио европским прваком. Дочекао је и да са самосталном Србијом буде при светском врху и да пред њим дрхти Дрим теам. Постоји ли нешто што је могло друачије да одвије?
- Нисам од оних који кажу да ништа не бих променио. Доста ствари бих урадио на неки други начин, пре свега у кошарци. Што се тиче фамилије, њу не бих променио, јер сам веома поносан на то, само да останемо живи и здрави. Са аспекта кошарке и тренерског ангажмана, урадио бих неке различите ствари, јер се до успеха увек стиже на различите начине. Зависи у ком си времену. Приоритети се мењају у животу младих људи, али ја сам пре свега тренер и морам да се прилагодим свим променама. Један сам од ретких који је прошао три генерације - Бормио са Дивцем, Кукочем, Ђорђевићем, Рађом, Нешом Илићем... Онда Индијанаполис са Стојаковићем, Бодирогом, Томашевићем, Јарићем, Гуровићем, па са тренутном генерацијом, добро познатом. Свеукупно, филозофију тешко мењам, али се прилагођавам - поентирао је Светислав Пешић.
Вук-Милош Петровић