UNU­TAR KO­ŠAR­KA­ŠKOG UMA SE­LEK­TO­RA SR­BI­JE SVE­TI­SLA­VA PE­ŠI­ĆA Fi­lo­zo­fi­ju te­ško me­njam, ali se pri­la­go­đa­vam

Bronzana medalja sa najkvalitetnijeg olimpijskog turnira tako predstavlja samo još jedan u nizu dostignuća stratega kroz čije ruke su prošle brojne generacije najuspešnijih koje je Evropa ikada videla. Njihovo brušenje i pretvaranje u šampione vrednije je pukog rezultata i odličja. Od Bormija, do Istanbula, Indijanapolisa, Manile, Pariza...

Rezultat za njega nikada nije bio svrha, već prirodna posledica suštine - procesa i izgradnje kulture, što će biti utemeljeno i u osnove sistema dva nemačka evroligaša - Albe Berlin i Bajerna, koje je podigao. Stvaralac, a ne samo egzekutor, Svetislav Pešić je dubinski i široko prilazio svakom izazovu sa kojim se susretao u karijeri.

Sve to, kako će reći u jednom delu intervjua, prilagođavajući se konstantno, ali se uvek držeći sopstvenog košarkaškog identiteta. Bez obzira na to šta je tog momenta "aktuelno". Upravo su aktuelnost i trenutno usmerenje evropske košarke bila prva tema velikog razgovora selektora Srbije za "Dnevnik".

Defanzivno ili ofanzivno orijentisani, sistem usmeren na veći ili na manji broj poseda, tranzicija ili poziciona igra... Sveprisutne su to košarkaške filozofije kojima se ekipe vode u današnjoj, kako mnogi vole da je nazivaju, modernoj košarci. Šta je zapravo moderno i da li je to nešto čemu se uvek stremi?

Jedan od odgovora na to pitanje dao je i onaj koji je razvio koncept igre Pariza, donedavno neočekivanog lidera Evrolige, pre svega tempom i intenzitetom, što mnogi ne mogu da isprate. Reč je o Tuomasu Isalu, finskom stručnjaku, koji je zbog dostignuća u Parizu postao vodeći asistent u NBA ligi i momentalno je preporodio Memfis Grizlise, čiji je ofanzivni rejting, za razliku od prethodne sezone, sada u samom vrhu.

- Nadam se da ne igramo modernu košarku - poručio je Tuomas Isalo dok je još sedeo na klupi francuskog sastava.

- Moderno se odnosi na nešto što je trenutno. Nadam se da idemo u dobrom pravcu i igramo ono što ja zovem ‘košarka iz budućnosti’, sa elementima koji još uvek nisu u potpunosti uvaženi u košarkaškoj zajednici i generalno u sportu. Mnogo je priče o košarci bez pozicija, ali stvar u vezi sa košarkom je analitika, koja je donela boljitak. Bitno je da se sve više cene stvari koje prave razliku, kao što je reč o defanzivnom ili ofanzivnom rejtingu.

Kada je Drim tim drhtao...

Na taj način se više vrednuju određeni tipovi igrača od drugih. Za nas sve ima veze sa tim da poboljšamo pozicije šuteva koje imamo, broj šuteva i maksimizujemo potencijal tih šuteva. Sa druge strane, u odbrani pokušavamo da minimalizujemo broj šuteva rivala i kvalitet tih šuteva. Košarka je u tom smislu vrlo jednostavna. Najveća promena u modernoj košarci je to što igrači i treneri sve više razumeju šta je potrebno kako bi se pobeđivalo, kako igrati efikasnu košarku - objasnio je finski stručnjak tom prilikom.

Još jedan talentovani evropski strateg, selektor Kanade i prvi trener Bruklin Netsa, Đordi Fernandez, dotakao se trendova, ali više kroz prizmu igre bez pozicija. Za njega, takva priča nema utemeljenje.

- Ne mislim to. To je priča za medije. Nikola Jokić je recimo plejmejker u telu petice, igra za najbolji tim na svetu i radi mnogo stvari. Međutim, on neće braniti plejmejkera. U Sakramentu imamo Domantasa Sabonisa i Dearona Foksa. Vrlo su dobar tim, ali to ne znači da Sabonis može da brani plejmejkera.

To je argument koji stoji u slučaju da trener ima igrače koji mogu da igraju sve. Tada ćeš to iskoristiti. Ako imaš igrača koji može da bude plejmejker i da radi druge stvari, koristićeš to. Takva igra, bez pozicija, od jedan do pet, nije realnost. Nisam video da se konstantno dešava, jedino kod San Antonio Sparsa, ali na momente - zaključio je Fernandez.

Upravo će mladi 41-godišnji Katalonac kao dete ispratiti krunisanje Barselone, kada je, pod vođstvom starijeg kolege, a tada neke vrste idola, Svetislavom Pešićem, te 2003. prvi put podigla trofej Evrolige, nešto što joj je nedostajalo da bi sebe smatrala gigantom, sve do dolaska jednog od najbolji evropskih trenera svih vremena.

A kako je strateg iz Pirota uspeo da uradi ono što niko nije do tada, da se sa Kataloncima popne na vrh Evrope? Sve to ima veze sa poimanjem košarke kao multidisciplinarne nauke, koja objedinjuje više različitih faktora i u sebi sadrži i filozofiju drugih sportova, u ovom slučaju fudbala, odnosno "totalnog fudbala".

Svetislav Pešić je, razumevajući koncept čuvenog sistema Ajaksove škole čiji je glavni eksponent bio Johan Krojf, razvio ideju "totalne košarke", kojom će u prvom mandatu sa Barselonom zagospodariti Evropom. I takvog koncepta se neće odricati. Naprotiv, kroz godine će imati priliku da ga dodatno usavrši, delom i kroz razgovore sa dobrim prijateljem i najboljim fudbalskim trenerom u poslednjih 15 godina, Pepom Gvardiolom. Na travnatom igralištu modernizovao je ideju "totalnog fudbala", koju je baš na Kamp Nou utemeljio Johan Krojf, ali trenerski, krajem 80-ih i početkom 90-ih godina.

U opširnom intervjuu za hrvatski Indeks, Svetislav Pešić se osvrnuo na pomenuti momenat i ideje koje je sa Gvardiolom delio, prvo tokom zajedničkog boravka u Barseloni, a potom i u Bajernu.

- S Leom Mesijem je raširio teren. Dimenzije su ostale iste, ali je s Mesijem na poziciji središnjeg napadača dobio potreban prostor i Leo je godinama radio šta je hteo. Pep isto danas radi u Mančester sitiju. Vidite da uglavnom uzima igrače niže rastom, ali tehnički savršene, kako bi dobio na brzini igre i kako bi šireći kazneni prostor dotukao protivnika. Lopta je postala brža, igrališta su postala brža - istakao je selektor Srbije, a potom došao i do poente.

- Raširio je šesnaesterac, kao što je moja ideja u košarci da raširim reket i da ne igramo više s dva visoka igrača, nego samo s jednim te da što više koristimo trojke i četvorke koje imaju sposobnost driblinga, prenosa lopte i šuta. Takvu košarku ja zovem totalnom košarkom. Tako smo igrali u Manili sa Srbijom prošle godine, tako smo igrali sad u Parizu - podvukao je trofejni strateg.

Totalna košarka, košarka iz budućnosti, košarka bez pozicija, moderna košarka, ili bilo kako da se drugačije nazove ono što se sada dešava na parketima evropske i svetske košarke, potpuno je jasno da igra evoulira i da u njoj ima prostora za razvijanje specifične filozofije. U uvodnom delu razgovora za "Dnevnik", Svetislav Pešić se osvrnuo na to u kom pravcu ide trenutni model ovog sporta, ali i u kom pravcu sigurno neće ići.

- Košarka ima dosta sličnosti sa svim ostalim timskim sportovima, ali je glavna razlika u tome što košarka budućnosti ipak neće dostići to da postane kao hokej na ledu, gde je praktično sve u jednom ritmu i u napadu i u odbrani. Sve se više ide u pravcu atletike, brzine, skočnosti i individualne tehnike i to će se dalje razvijati. U toj selekciji igrača verovatno će se tražiti polivalentni, koji su u mogućnosti da igraju na svim pozicijama. To je daleka budućnost. Ova bliža, za koju smo zainteresovani i o kojoj treba da pričamo nalaže to da je košarka i dalje sport u kojem će uvek biti važna promena ritma - i u napadu i u odbrani - počeo je proslavljeni selektor izlaganje.

Spominjujući ritam i ono što je aktuelno u evropskoj košarci, fenomen Pariza je nezaobilazna tema. Posebnim načinom igre, dominirajući i u ofanzivnom i u defanzivnom rejtingu, uspeli su da vežu 10 pobeda zaredom u Evroligi. Do juče su bili Evrokup ekipa, a sada se ispostavilo da ne samo da su nezgodan rival svakome, već i da rutinski pobeđuju najbolje. Međutim, u poslednje vreme su u blagom padu forme, što možda upućuje na to da njihov intenzitet nije održiv na duže staze.

- To što Pariz igra je već ranije igrano i nije ništa što treba da impresionira nekoga. Ono što bi trebalo da impresionira u moderno vreme je sportski rezultat, jer je danas to prvo, a posle toga sve ostalo. Nikoga, ili malo njih impresionira proces, ili kako se stiže do rezultata. I rezultat Pariza sigurno na neki način impresionira ljude koji prate košarku, ali su imali nekoliko vezanih poraza u poslednje vreme, što znači da ne izgleda to baš tako. Ne analizira se dubina svega, nego ljudi površno gledaju - kako se stiže do rezultata i kako ekipa igra. Čestitam im na rezultatima, ali će oni sigurno menjati način igre, jer će rezultat i borba da prežive uticati na to, kao što se dešava i u ostalim klubovima.

Tu se dolazi do ključne stavke - toga kako promeniti ritam igre.

- Na šta mislim? Ne možeš 40 minuta da igraš samo u tranziciji i kontrapadu, kao što ne možeš 40 minuta samo da šutiraš trojke i da pobeđuješ. Mnogo će i u budućnosti biti važno na koji način menjaš ritam, kada je u pitanju unutrašnja igra preko centara i kako pronaći balans između spoljne i unutrašnje igre, kako pronađi balans između tranzicije i kontrolisane košarke.

Letos je odigrana jedna od najboljih utakmica u istoriji Olimpijskih igara, a prema mnogim mišljenjima, verovatno i najbolja. Sa jedne strane bila je Srbija Svetislava Pešića, na čelu sa najboljim igračem današnjice, Nikolom Jokićem, a sa druge strane SAD, sa Lebronom Džejmsom i Stefom Karijem. Dugo su "orlovi" mučili Drim tim, ali su na kraju poklekli u poslednjim minutima, mada je utisak "totalne košarke" vicešampiona sveta potpuno nadjačao gorčinu poraza u polufinalu.

- Ako gledamo američku reprezentaciju, oni su preko sastava na Olimpijskim igrama pokazali kakvu košarku treba da igraju. To je, po imenima i individualnom kvalitetu, najbolja njihova ekipa koja se do sada pojavila. To nije samo 12 Ol star igrača, već i 12 najboljih igrača SAD u prošloj sezoni, a oni su se odlučili da imaju tri najbolja centra, ne računajući Nikolu Jokića, ako je on uopšte i centar. Bili su to Džoel Embid, Bam Adebajo i Entoni Dejvis. Američka reprezentacija je pokazala ono što je u ovom trenutku moderno. Treba da gledamo njih ili Boston Seltikse, najbolje timove, kako oni igraju, kada dođe plej-of.

Bez mnogo napretka u defanzivnim idejama protiv talentovanijih napadača

Podvukao je selektor Svetislav Pešić i paralelu između razvoja igrača u najkvalitetnijoj ligi sveta sa onim što se dešava u evropskoj košarci. Različita pravila, ali i različiti stilovi uzrokuju to da se na dve tačke sveta drugačije pristupa svemu tome.

- U ovom delu sezone se igra košarka gde NBA igrači napreduju kroz način igre, ali su već posle Ol star utakmice skoncentrisani na rezultat i onda je mnogo drugačije. U čemu je prednost NBA u odnosu na Evroligu, kada je u pitanju razvoj igrača? NBA čini tri stvari - tranzicija, pick-and-roll igra i saradnja tri igrača u napadu, jer NBA ima ilegalnu odbranu. U našoj košarci, vrhunskoj evropskoj, to je tranzicija i 'pet na pet'. U takvoj situaciji malo individualno može da se napreduje. Timski da, ali individualno teško. U metodici treninga koja se radi u klubovima je tranzicija, pikenrol saradnja dva igrača i saradnja tri igrača. To se trenira svaki dan i onda dođu utakmice i igra se 'pet na pet'. Sve zato što su drugačija pravila. Igrači u NBA napreduju više od početka do kraja sezone, u odnosu na one iz evropske košarke.

Bez obzira na to da li je reč o NBA ligi ili Evroligi, uvreženo mišljenje je da je ofanzivni talenat, kao i veština igrača, na najvećem nivou do sada. Tako je odbranama sve izazovnije da se prilagođavaju pretnjama sa druge strane parketa. Ono što ove sezone, primera radi, kod Partizana učestalo gledamo, to je da zonski presing donosi rezultat, kao jedan od načina na koji rival može da se ograniči u nekom smislu. U zavisnosti od napadača, odbrana od pikenrola može da se odnosi i na to da igrača sa loptom usmerava u njegovu slabiju stranu, što su sve dobro poznati principi, ali na testu zahteva sve većeg ofanzivnog talenta.

- Sa aspekta taktičkih rešenja, u smislu zonskog presinga, 'boks end van' odbrane, odbrane 'čovek na čoveka', tu mnogo velikih napredaka nema. To što neki igraju zonski presing 1-2-2 ili 3-2 itd, gde pokušavaju da se uspore i poremete ritam protivničke igre u napadu, to nije ništa novo. To je samo jedan instrument, koji se koristi u taktičkim stvarima u zavisnosti od mogućnosti tima koji imaš i da li te taktičke stvari oni mogu da sprovedu u delo. Ništa novo sa te strane ne vidimo. Možda se sada više koristi jedna vrsta odbrane u odnosu na ono što se koristilo poslednjih pet godina, ali mi smo uvek igrali zonski presing. Sa mojom ekipom iz Bormija sam koristio 1-2-2, sa Vladem Divcem i Dinom Rađom nazad. Prošlo je dosta godina od toga. Igrali smo i 1-2-1-1, u zavisnosti od toga ko su bili poslednji igrači.

Nastavio je u istom tonu selektor Srbije.

- Grubo gledano, nema velikog napretka. Ima u detaljima individualne taktike i individualne tehnike, ima u detaljima kako se sada igra zonski presing, možda se sada nešto izbacuje u odnosu na prošlost, ubacuje se drugi detalj, ali to opet zavisi od toga koliko su igrači sposobni da to isprate.

U odnosu napad-odbrana, veće promene je kroz istoriju pretrpeo onaj ofanzivni deo parketa, o čemu je Svetislav Pešić detaljnije govorio, ukazujući na to kako se iz epohe u epohu radilo na tome da pravila sve više favorizuju napadače.

- Prvo nismo imali tri poena, pa onda posle Los Anđelesa i Olimpijskih igara 1984. godine se uvodi linija za tri poena. Kako se to uvelo, ne samo što se promenio napad, već i odbrana. Sada si morao da braniš tri poena. Posle toga se linija produžava sa 6,25 na 6,75. Više reket nije trapezoidan, sada je u kvadatu. U NBA je tri poena 7,24 i kompletna košarka je napravljena da isforsira igru 'jedan na jedan', gde do izražaja dolazi individualnost. Ti takozvani 'gapovi', širina reketa, 7,24, sve je napravljeno za napad. Dok je trojka bila na 6,25 kod nas, zadatak odbrambenog igrača u odbrani 'jedan na jedan' je bio da zatvori prvi dribling, a već kod drugog driblinga očekuješ pomoć sa slabe strane ili na strani lopte. Kako je uvedeno 6,75, distanca od koša se promenila i prostori su postali veći. Opet je to dobro za napadače. U odbrani više nije dovoljno da defanzivac zatvori samo jedan dribling, već dva driblinga, a onda da očekuje pomoć. Naravno da promena pravila igre menja i način igre, ne samo u napadu, već i u odbrani.

"Večiti" i stranci, nedostatak mentora, Bosna...

Iskusni strateg je decenijama jedan od zagovornika jake domaće lige kao jednom od preduslova za razvoj srpske košarke. Toj temi je, interesantno, pažnju posvećivao još i 2001. godine, u razgovoru za magazin Trener, kada je prvi put postao selektor, tada Jugoslavije.

,,Ne treba da razmišljamo o bilo kakvim regionalizacijama. Bićemo onoliko jaki koliko se sami organizujemo", rekao je tom prilikom.

Potom je 2008. na istom mestu poručio da niko u Srbiji "nema zaveru protiv Jadranske lige", ali da "moramo da vidimo i neku korist za našu košarku".

Ni sada, krajem 2024. godine, ne odstupa od sličnih razmišljanja, ali su se okolnosti u međuvremenu umnogome promenile.

- I dalje smatram da je vrlo važno da se kaže - niko nije protiv ABA lige ili ukidanja ABA lige. Može i dalje da postoji i treba da postoji, u zavisnosti od potreba klubova na prostorima bivše Jugoslavije. Što se Srbije tiče, uveren sam da je za našu košarku ABA liga prevaziđena i da smo od te košarke sa aspekta interesa i napretka klubova profitiralil. Ne možemo da kažemo da je ABA liga bila pogrešno rešenje. Međutim, to su vremena koja su prošla. Sada u Srbiji moramo da razmišljamo o novom sistemu takmičenja.

Sve to ima svoje razloge, koji se tiču onog najvažnijeg i osnove od čega sve polazi. Prema rečima Svetislava Pešića, nju čime mladi igrači.

- Usko gledano, da bi se postigao uspeh, važno je da se vrši njihova dobra selekcija. Drugo je pronaći adekvatnu 

metodiku treninga igrača koje smo selektirali. Kada govorim o tome, ne mislim samo na selekciju reprezentacije, već i za klubove. Znači dve stvari - kakva je selekcija i kakva je primenljiva organizacija treninga - od toga će zavisiti napredak igrača i napredak srpske košarke. Ukoliko nemamo primenjiv sistem takmičenja na ukupan razvoj, ne možemo da napredujemo. Ni igrači, ni klubovi. Treba da se opredelimo šta želimo - samo dva naša kluba u poslednjih 15 godina su redovni učesnici evropskih takmičenja. Nijedan klub Košarkaške lige Srbije ne igra evropsko takmičenje. To je godinama unazad tako. Da bi došlo do promena sistema takmičenja, klubovi moraju da izraze interes za to, a Košarkaški savez Srbije interes treba da pretvori u strategiju i pravila.

Jedan uslov mora da se ispuni, odnosno - bez njega ne može. Sve to je u vezi i sa strukturom današnje Evrolige.

- Ako Crvena zvezda i Partizan ne žele da igraju Superligu Srbije, profesionalnu domaću ligu, onda od toga nema ništa. Zašto oni? Zato što su vodeći klubovi i jedini koji u kontinuitetu igraju evropska takmičenja. Ako bi oni kroz novoformiranu Superligu dobili prohodnost u Evroligu, onda bi i jedni i drugi počeli da razmišljaju o tome da igraju i domaću profesionalnu ligu. Problemi su što se i Crvena zvezda i Partizan sve više i više oslanjaju na strane igrače. To u perspektivi nije dobro, ne samo ukupno za reprezentaciju i košarku, već ni za njih same.

Postoji rešenje i za takvu situaciju?

- Kada bi imali garantovano mesto, kao što ima Žalgiris, onda više možeš da se osloniš na stvaranje igrača i davanje šanse mladima. Crvena zvezda i Partizan po svaku cenu žele u Evroligu i vide svoju egzistenciju u tome. Ako nemaš garantovano mesto, već svake godine moraš da se boriš da budeš prvi u ABA ligi, koja po novim pravilima ne daje pravo učešća... Znači osvojiš ABA ligu i još uvek ne znaš da li ćeš u Evroligu. Onda si ti u problemima na koji način da formiraš strategiju. Opšti je to problem srpske košarke koji treba da se rešava, ali se on nikad neće rešiti ako klubovi za to ne pokažu interes.

Imao je Svetislav Pešić priliku da uči od profesora Milivoja Karalejića, koji je imao veliki uticaj na njegovu karijeru. Poznata je i mentorska uloga profesora Aleksandra Nikolića u bivšoj Jugoslaviji, ali i mnogih drugih velikana srpske košarke koji su znanjem podizali neke nove trenere i, sada već, istorijske ličnosti. Koliko domaćoj košarci sada fale takvi savetnici i mentori?

- Sve se menja, pa se menja i takav prilaz. Ako je opšti problem, problem ne leži u tome da li imamo ili nemamo mentore. Mi nemamo, prvo i osnovno, rešen status naših trenera. Nikada nismo imali talentovanije trenere na prostoru Srbije kao što danas imamo. Školovane, sa završenim fakultetima, završenim višim školama... Znam, jer sam mentor mladih trenera ispred FIBA i mogu da procenim da li imamo talenta kada su u pitanju treneri. Nemamo rešen status. Kod nas, mladi treneri dok ne dobiju status, koji podrazumeva i socilajno i zdravstveno osiguranje i sigurnost i da se prema njima klubovi i svi ostali ponašaju profesionalno do kraja, dok se to ne desi, neće im pomoći ni mentor, ni bilo ko drugi. Imamo situaciju da naši najbolji mladi treneri i oni koji su već napravili ime, nisu u Srbiji, nego van Srbije. I to ne idu samo u zemlje košarke, već i u zemlje gde košarka nije na toliko visokom nivou, ali tamo dobiju status i dobru platu. Njihov trenerski posao postaje profesija.

A trenerskim poslom Svetislav Pešić je počeo da se bavi u Bosni, taman nakon što je postala prvak Evrope. Sada Sarajlije nisu to što su ranije bile u evropskim okvirima, ali žele da se pomaknu sa trenutne tačke i ciljaju plasman u ABA ligu iz drugog ranga regionalnog takmičenja.

- Pratim šta se dešava, imam kontakte sa ljudima u Sarajevu i bivšim igračima, igračima iz moje generacije. Skoro sam bio u Sarajevu, na pomenu Sabita Hadžića, u kontaktu sam sa ljudima i drago mi je što je Bosna sada uspela da pronađe pravi put, da se ponovo organizuje na nivou kakav se od takvog kluba i očekuje. Radujem se da su na dobrom putu. Sad to treba nastaviti. Neće biti lak put, da se napravi klub koji garantuje ukupan razvoj na tim prostorima, ali moram da priznam da i pored velike ljubavi i nostalgije prema Bosni, više se bavim onim što se dešava u Srbiji, što je, nadam se, razumljivo.

Toliko toga je prekaljeni stručnjak prošao u dosadašnjoj karijeri. Velike uspehe sa juniorskom reprezentacijom Jugoslavije u Bormiju, zatim sa seniorskom reprezentacijom iste zemlje, ali i Nemačkom, gde je takođe podigao sisteme naširoko poznate sisteme Albu Berlin i Bajern. Barcelonu je učinio evropskim prvakom. Dočekao je i da sa samostalnom Srbijom bude pri svetskom vrhu i da pred njim drhti Drim team. Postoji li nešto što je moglo druačije da odvije?

- Nisam od onih koji kažu da ništa ne bih promenio. Dosta stvari bih uradio na neki drugi način, pre svega u košarci. Što se tiče familije, nju ne bih promenio, jer sam veoma ponosan na to, samo da ostanemo živi i zdravi. Sa aspekta košarke i trenerskog angažmana, uradio bih neke različite stvari, jer se do uspeha uvek stiže na različite načine. Zavisi u kom si vremenu. Prioriteti se menjaju u životu mladih ljudi, ali ja sam pre svega trener i moram da se prilagodim svim promenama. Jedan sam od retkih koji je prošao tri generacije - Bormio sa Divcem, Kukočem, Đorđevićem, Rađom, Nešom Ilićem... Onda Indijanapolis sa Stojakovićem, Bodirogom, Tomaševićem, Jarićem, Gurovićem, pa sa trenutnom generacijom, dobro poznatom. Sveukupno, filozofiju teško menjam, ali se prilagođavam - poentirao je Svetislav Pešić.

Vuk-Miloš Petrović