Седам деценија новосадске кошаркашке „Старе даме”

Воша, Стара новосадска кошаркашка дама, она изворна, црвено – бела, права, једна и једина, имала је историју од сјаја до очаја, проткану звезданим тренуцима и моментима када се мислило да кључ, онај што иде уз катанац, само што није стављен у браву. Војводининих седам деценија су године клуба пред којим су падали Партизан, Звезда и Цибона, до неуспешних фузија, великих дуговања и претњи гашењем, од подршке до игнорисања од стране привреде и градских структура, од четвртог до елитног ранга... Ипак, иако и данас бије тешке битке, Војводина је опстала, игра Кошаркашку лигу Србије и има млад и талентован састав, велики залог за (не)извесну будућност. 

Након Другог светског рата, када су успостављани први спортски колективи, мушка сениорска екипа Кошаркашког клуба Слога из Новог Сада формирана је 1946. године. По сећањима  некадашњег спортског радника Милета Мандића, томе је prеthodila је фузија три клуба.

- После рата формирана је кошаркашка секција са задатком да окупи омладину која  воли кошарку. У јесен 1946. фузионисали су се Војводина, Раднички и Славија и настало је Спортско друштво Слога. Први председник кошаркашког клуба био је Александар Страјин – присећа се Мандић.

Као и сваки почетак и овај је био тежак: без довољно лопти, дресова, терена, спортских реквизита. Те 1946. године, иако је постојала мушка екипа под називом Слога, такмичења у којима је клуб учествовао нису била званична већ повремена, а неке утакмице пријатељског карактера, често усмено уговаране. Озбиљнија и званична надметања почела су 1948. године, па се она узима као почетак егзистирања клуба, који је основан 22. децембра. Први тренер био је Оскар Бозо. Прво игралиште налазило се у склопу стадиона  „Карађорђе“, на јужној страни. Једно време кошаркаши су наступали на терену у Дунавском парку, а повремено су користили игралишта на Телепу. Коначно, 1950. године сви клубови из СД Слога, самим тим и кошаркашки, добијају име Војводина. 

Почетком педесетих, кошарка и сама Војводина добијају све више присталица. У сезони 1953/54. новосадски кошаркаши остварили су до тада највећи успех, с обзиром да су у Војвођанској лиги освојили 2. место и пласирали се у Српску лигу – север( други ранг). Клупско игралиште крај стадиона „Карађорђе“ је порушено 1962, па су све селекције остале без терена. Док нови није саграђен, клуб је морао три године да се сналази како зна и уме, па се радило на игралишту Партизана на Телепу, а повремено и на терену KK Нови Сад. Био је то апсурд: политика  Општинског савеза за физичку културу из 1962. године предвиђала је улазак мушке сениорске екипе у савезни ранг такмичења, а уместо тога клуб је 1965. године испао у Војвођанску лигу. Изградњом новог игралишта у Улици Антона Чехова услови за рад су постали много бољи. Као првак Војводине 1968. екипа је стекла право да се такмичи у Републичкој лиги, трећем рангу такмичења, али то је био степеник више и позиција с које се циљала Друга лига.

На крилима огромног успеха кошаркашица Војводине, које су 1969. и годину касније, предвођене феноменалном Маријом Вегер биле првакиње СФРЈ, створио се простор за искорак мушке екипе. Конкретно, да се из Републичке лиге пређе у Другу лигу. Рукави су засукани. Тренер Ласло Ратгебер и клупски руководиоци направили су добру селекцију младих играча и на квалификационом турниру у Скопљу освојено је прво место.

У главном граду Македоније, друголигашку визу изборили су: Владимир Смирнов, Јован Малешевић, Јефта Јоановић, Веселин Војиновић, Стеван Храбовски, Веселин Стеванов, Имре Соцек, Владимир Вуковић, Ђорђе Смирнов, Андраш Молнар и Дубравко Грахек.

Но, амбиције се ту нису зауставиле. Војводина  је расла у сваком погледу, а 1974. је ушла у Прву лигу, први пут у својој историји. Под вођством Милутина Миње, црвено – бели су те године били „казнена експедиција“ за све противнике у Другој лиги – исток, а у тиму су били: Ђорђе Смирнов, Петар Цвијетић, Јован Малешевић, Миодраг Гушић, Слободан Јелић, Синиша Томић, Драган Вујовић, Јефта Јоановић, Бранислав Палашти, Геза Даниел, Томислав Дамјановић, Петар Грубовић и Звонко Иљадица. Наредне сезоне (1974/75) Новосађани су на Сајмишту гледали Кићу и Прају, Моку Славнића, Жељка Јеркова, Крешимира Ћосића, Петра Скансија... Ипак, Војводина се касно пробудила, није било ни адекватне подршке града, па се вратила међу друголигаше.

У другом рангу Воша је остала све до 1988. године.  У међувремену, изграђен је Спенс, у то време врхунски спортски објекат, а у другој половини осамдесетих градски оци и неколико спортских радника  - ентузијаста одлучило је да лансира Војводину међу прволигаше. За тренера је постављен Душан Дуда Ивковић, па је ренесанса новосадске кошарке могла да почне.

Дуда је преузео Вошу 1987. и након прве сезоне Новосађани су по други пут били у елити, тада сигурно најјачој европској лиги. Екипу су те године чинили: Александар Грмуша, Слободан Николић, Драгољуб Кривачевић, Милан Шаршански, Предраг Павловић, Сабахудин Билаловић, Миодраг Лопичић, Никола Лазић, Зоран Костић, Ивица Обад, Ивица Мавренски, Милован Бабовић и Ненад Грмуша. Већ наредне сезоне Војводина је победила Цибону у Загребу, Звезду у Београду... На крају је освојено 9. местио, а наредне године пето. У плеј- офу Војводина је први пут изборила излазак на европску сцену учешћем у Купу Радивоја Кораћа. У сезони 1990/91. црвено – бели су догурали до 2. кола поменутог Купа, где су после велике борбе елиминисани од италијанског Шампу Клира. Наредне године, када је некадашња држава већ била под санкцијама, Новосађани су поново стигли до 2. кола Купа Радивоја Кораћа, али су били принуђени да оба меча против Панатинаикоса играју у Атини, где су замало дошли до подвига.

Клуб је растао и напредовао, али СФРЈ се распадала. Војводини рат није био брат, напротив. Клуб је почео финансијски да грца и урушава се и већ 1993. године испада у Прву Б лигу. У новој држави промењен је систем такмичења, па је Воша у сезони 1994/95. изборила тадашњу ЈУБА лигу, са младим и талентованим играчима.Две године касније урушени клуб је требао да испадне из елитне лиге, али је то избегнуто захваљујући фузији са БФЦ-ом. То је донело само одлагање неминовне судбине, а када је у сезони 1998/99. припојен и НАП дугови сва три клуба су концентрисани у један, у KK Војводина. Када је 2000. године НИС купио KK Беобанка, преместио тај клуб из Београда у Нови Сад и „прекрстио“ га у НИС Војводина, она права, изворна Воша је била пред гашањем.

Уследиле су туробне године, на ивици опстанка. Практично се спремао кључ у браву, јер, нажалост, изворна Војводина као да више никоме није требала. Ипак, 2005. године преузео је новосадски адвокат, бивши кошаркаш Војводине Радомир Јованчевић.

- Неки су ми предлагали да угасим клуб, па да поново кренемо из четврте лиге, али без дугова. Нисам желео такав сценарио, јер то више не би био тај клуб, онај основан 1948. године, са лепом и часном традицијом. Борба да клуб и даље егзистира и даље се води. Чинимо све да завршимо сезону, а потом нађемо начин да клуб буде стабилан и на здравим основама. Седам деценија постојања на то обавезује – каже Јованчевић.

Након деценије проведене у Другој лиги, Војводина се, под вођством младог и амбициозног тренера Филипа Соцека 2016. године вратила у Прву лигу (КЛС), где се сада такмичи. Има четири категорије (пионири, кадети, јуниори и сениори),  а сениорски тим махом сачињавају млади и талентовани новосадски кошаркаши.    

Душан Кнежић

ВЕЧНА ЛИСТА У ПРВОЛИГАШКИМ УТАКМИЦАМА

* Број утакмица

1. Александар Лукић (179)

2. Златко Болић (140)

3. Ненад Грмуша (108)

4. Миодраг Лопичић (107)

5. Никола Лазић (99)

* Број  поена

1. Златко Болић (2141)

2. Александар Лукић (1328)

3. Никола Лазић (1035)

4. Миодраг Лопичић (991)

5. Жељко Радоњић (959)

* Просек поена

1. Јован Малешевић (20,9)

2. Мирко Милићевић (20,1)

3. Слободан Јелић (19)

4. Миодраг Гушић (16,3)

5. Слободан Николић (16,2)

* Највише прволигашких сезона у  Војводин одиграо је Александар Лукић (9), следи Миодраг Лопичић са седам, по шест су одиграли Златко Болић и Ненад Грмуша, а по пет Никола Лазић и Предраг Павловић.

* На листама се налазе играчи који су завршили  каријеру.