Sedam decenija novosadske košarkaške „Stare dame”

Voša, Stara novosadska košarkaška dama, ona izvorna, crveno – bela, prava, jedna i jedina, imala je istoriju od sjaja do očaja, protkanu zvezdanim trenucima i momentima kada se mislilo da ključ, onaj što ide uz katanac, samo što nije stavljen u bravu. Vojvodininih sedam decenija su godine kluba pred kojim su padali Partizan, Zvezda i Cibona, do neuspešnih fuzija, velikih dugovanja i pretnji gašenjem, od podrške do ignorisanja od strane privrede i gradskih struktura, od četvrtog do elitnog ranga... Ipak, iako i danas bije teške bitke, Vojvodina je opstala, igra Košarkašku ligu Srbije i ima mlad i talentovan sastav, veliki zalog za (ne)izvesnu budućnost. 

Nakon Drugog svetskog rata, kada su uspostavljani prvi sportski kolektivi, muška seniorska ekipa Košarkaškog kluba Sloga iz Novog Sada formirana je 1946. godine. Po sećanjima  nekadašnjeg sportskog radnika Mileta Mandića, tome je prethodila je fuzija tri kluba.

- Posle rata formirana je košarkaška sekcija sa zadatkom da okupi omladinu koja  voli košarku. U jesen 1946. fuzionisali su se Vojvodina, Radnički i Slavija i nastalo je Sportsko društvo Sloga. Prvi predsednik košarkaškog kluba bio je Aleksandar Strajin – priseća se Mandić.

Kao i svaki početak i ovaj je bio težak: bez dovoljno lopti, dresova, terena, sportskih rekvizita. Te 1946. godine, iako je postojala muška ekipa pod nazivom Sloga, takmičenja u kojima je klub učestvovao nisu bila zvanična već povremena, a neke utakmice prijateljskog karaktera, često usmeno ugovarane. Ozbiljnija i zvanična nadmetanja počela su 1948. godine, pa se ona uzima kao početak egzistiranja kluba, koji je osnovan 22. decembra. Prvi trener bio je Oskar Bozo. Prvo igralište nalazilo se u sklopu stadiona  „Karađorđe“, na južnoj strani. Jedno vreme košarkaši su nastupali na terenu u Dunavskom parku, a povremeno su koristili igrališta na Telepu. Konačno, 1950. godine svi klubovi iz SD Sloga, samim tim i košarkaški, dobijaju ime Vojvodina. 

Početkom pedesetih, košarka i sama Vojvodina dobijaju sve više pristalica. U sezoni 1953/54. novosadski košarkaši ostvarili su do tada najveći uspeh, s obzirom da su u Vojvođanskoj ligi osvojili 2. mesto i plasirali se u Srpsku ligu – sever( drugi rang). Klupsko igralište kraj stadiona „Karađorđe“ je porušeno 1962, pa su sve selekcije ostale bez terena. Dok novi nije sagrađen, klub je morao tri godine da se snalazi kako zna i ume, pa se radilo na igralištu Partizana na Telepu, a povremeno i na terenu KK Novi Sad. Bio je to apsurd: politika  Opštinskog saveza za fizičku kulturu iz 1962. godine predviđala je ulazak muške seniorske ekipe u savezni rang takmičenja, a umesto toga klub je 1965. godine ispao u Vojvođansku ligu. Izgradnjom novog igrališta u Ulici Antona Čehova uslovi za rad su postali mnogo bolji. Kao prvak Vojvodine 1968. ekipa je stekla pravo da se takmiči u Republičkoj ligi, trećem rangu takmičenja, ali to je bio stepenik više i pozicija s koje se ciljala Druga liga.

Na krilima ogromnog uspeha košarkašica Vojvodine, koje su 1969. i godinu kasnije, predvođene fenomenalnom Marijom Veger bile prvakinje SFRJ, stvorio se prostor za iskorak muške ekipe. Konkretno, da se iz Republičke lige pređe u Drugu ligu. Rukavi su zasukani. Trener Laslo Ratgeber i klupski rukovodioci napravili su dobru selekciju mladih igrača i na kvalifikacionom turniru u Skoplju osvojeno je prvo mesto.

U glavnom gradu Makedonije, drugoligašku vizu izborili su: Vladimir Smirnov, Jovan Malešević, Jefta Joanović, Veselin Vojinović, Stevan Hrabovski, Veselin Stevanov, Imre Socek, Vladimir Vuković, Đorđe Smirnov, Andraš Molnar i Dubravko Grahek.

No, ambicije se tu nisu zaustavile. Vojvodina  je rasla u svakom pogledu, a 1974. je ušla u Prvu ligu, prvi put u svojoj istoriji. Pod vođstvom Milutina Minje, crveno – beli su te godine bili „kaznena ekspedicija“ za sve protivnike u Drugoj ligi – istok, a u timu su bili: Đorđe Smirnov, Petar Cvijetić, Jovan Malešević, Miodrag Gušić, Slobodan Jelić, Siniša Tomić, Dragan Vujović, Jefta Joanović, Branislav Palašti, Geza Daniel, Tomislav Damjanović, Petar Grubović i Zvonko Iljadica. Naredne sezone (1974/75) Novosađani su na Sajmištu gledali Kiću i Praju, Moku Slavnića, Željka Jerkova, Krešimira Ćosića, Petra Skansija... Ipak, Vojvodina se kasno probudila, nije bilo ni adekvatne podrške grada, pa se vratila među drugoligaše.

U drugom rangu Voša je ostala sve do 1988. godine.  U međuvremenu, izgrađen je Spens, u to vreme vrhunski sportski objekat, a u drugoj polovini osamdesetih gradski oci i nekoliko sportskih radnika  - entuzijasta odlučilo je da lansira Vojvodinu među prvoligaše. Za trenera je postavljen Dušan Duda Ivković, pa je renesansa novosadske košarke mogla da počne.

Duda je preuzeo Vošu 1987. i nakon prve sezone Novosađani su po drugi put bili u eliti, tada sigurno najjačoj evropskoj ligi. Ekipu su te godine činili: Aleksandar Grmuša, Slobodan Nikolić, Dragoljub Krivačević, Milan Šaršanski, Predrag Pavlović, Sabahudin Bilalović, Miodrag Lopičić, Nikola Lazić, Zoran Kostić, Ivica Obad, Ivica Mavrenski, Milovan Babović i Nenad Grmuša. Već naredne sezone Vojvodina je pobedila Cibonu u Zagrebu, Zvezdu u Beogradu... Na kraju je osvojeno 9. mestio, a naredne godine peto. U plej- ofu Vojvodina je prvi put izborila izlazak na evropsku scenu učešćem u Kupu Radivoja Koraća. U sezoni 1990/91. crveno – beli su dogurali do 2. kola pomenutog Kupa, gde su posle velike borbe eliminisani od italijanskog Šampu Klira. Naredne godine, kada je nekadašnja država već bila pod sankcijama, Novosađani su ponovo stigli do 2. kola Kupa Radivoja Koraća, ali su bili prinuđeni da oba meča protiv Panatinaikosa igraju u Atini, gde su zamalo došli do podviga.

Klub je rastao i napredovao, ali SFRJ se raspadala. Vojvodini rat nije bio brat, naprotiv. Klub je počeo finansijski da grca i urušava se i već 1993. godine ispada u Prvu B ligu. U novoj državi promenjen je sistem takmičenja, pa je Voša u sezoni 1994/95. izborila tadašnju JUBA ligu, sa mladim i talentovanim igračima.Dve godine kasnije urušeni klub je trebao da ispadne iz elitne lige, ali je to izbegnuto zahvaljujući fuziji sa BFC-om. To je donelo samo odlaganje neminovne sudbine, a kada je u sezoni 1998/99. pripojen i NAP dugovi sva tri kluba su koncentrisani u jedan, u KK Vojvodina. Kada je 2000. godine NIS kupio KK Beobanka, premestio taj klub iz Beograda u Novi Sad i „prekrstio“ ga u NIS Vojvodina, ona prava, izvorna Voša je bila pred gašanjem.

Usledile su turobne godine, na ivici opstanka. Praktično se spremao ključ u bravu, jer, nažalost, izvorna Vojvodina kao da više nikome nije trebala. Ipak, 2005. godine preuzeo je novosadski advokat, bivši košarkaš Vojvodine Radomir Jovančević.

- Neki su mi predlagali da ugasim klub, pa da ponovo krenemo iz četvrte lige, ali bez dugova. Nisam želeo takav scenario, jer to više ne bi bio taj klub, onaj osnovan 1948. godine, sa lepom i časnom tradicijom. Borba da klub i dalje egzistira i dalje se vodi. Činimo sve da završimo sezonu, a potom nađemo način da klub bude stabilan i na zdravim osnovama. Sedam decenija postojanja na to obavezuje – kaže Jovančević.

Nakon decenije provedene u Drugoj ligi, Vojvodina se, pod vođstvom mladog i ambicioznog trenera Filipa Soceka 2016. godine vratila u Prvu ligu (KLS), gde se sada takmiči. Ima četiri kategorije (pioniri, kadeti, juniori i seniori),  a seniorski tim mahom sačinjavaju mladi i talentovani novosadski košarkaši.    

Dušan Knežić

VEČNA LISTA U PRVOLIGAŠKIM UTAKMICAMA

* Broj utakmica

1. Aleksandar Lukić (179)

2. Zlatko Bolić (140)

3. Nenad Grmuša (108)

4. Miodrag Lopičić (107)

5. Nikola Lazić (99)

* Broj  poena

1. Zlatko Bolić (2141)

2. Aleksandar Lukić (1328)

3. Nikola Lazić (1035)

4. Miodrag Lopičić (991)

5. Željko Radonjić (959)

* Prosek poena

1. Jovan Malešević (20,9)

2. Mirko Milićević (20,1)

3. Slobodan Jelić (19)

4. Miodrag Gušić (16,3)

5. Slobodan Nikolić (16,2)

* Najviše prvoligaških sezona u  Vojvodin odigrao je Aleksandar Lukić (9), sledi Miodrag Lopičić sa sedam, po šest su odigrali Zlatko Bolić i Nenad Grmuša, a po pet Nikola Lazić i Predrag Pavlović.

* Na listama se nalaze igrači koji su završili  karijeru.