У првом плану све осим кошарке ОДЈЕЦИ НЕДАВНО ЗАВРШЕНОГ КУПА РАДИВОЈА КОРАЋА
Са усхићењем је примљена вест да ће и ове године завршни турнир Купа Радивоја Кораћа поново бити одржан у Нишу, највише због тога што највећи град јужне Србије традиционално представља доброг домаћина и вероватно је једини који донекле испуњава све услове, изузев Београда.
Донекле, јер је извештач „Дневника“ са лица места (поново) могао да се увери у то колико изазовима организације таквог турнира који је познато шта носи са собом тешко може да се одговори. Сама новинарска ложа била је већ другу годину заредом измештена на таквом месту да је, осим неколицини колега из првог реда, готово онемогућено да се прави утакмица због недостатка видљивости, што се посебно односи на финале између Партизана и Црвене звезде.
Испред ложе су били навијачи који нису имали мира, преко је била стављена застава „Гробара“, а неколико пута је у непосредној близини пало и неколико бакљи. Као да је у питању ратна зона. После бакљи и отежане видљивости, приликом силаска на паркет на доделу пехара, колеге, али и играчи и тренери, присуствовали су тренутку када су навијачи Партизана „топовским ударом“ погодили терен близу једног од два коша. Извињења организатора у вези са условима, као и то што су испраћајући новинаре са олакшањем најављивали да ће од наредне године турнир бити премештен у Београд, довољно говори о томе колико су сви једва чекали да се ово заврши.
А тако не би требало да буде. Било који град би требало да буде фестивал кошарке четири дана, а не бојно боље или место на којем ће зарад победе Партизана или Црвене звезде бити угрожено оно због чега су сви ту, а у питању је сама игра. Сву ту атмосферу креирали су и најбитнији актери турнира. Кошаркашки савез Србије је поново био неспретан са судијама. Најбољи нису судили најбоље утакмице, делом због „приватних обавеза“ попут евролигашких арбитара Јураса и Николића, делом и због „недостатка жеље“ као у случају Белошевића и Јовчића, најискуснијих. Тако се дошло до тога да један од оних који ће делити правду у финалу буде исти судија који је био члан тројке из утакмице Спартак – ФМП, када у самој завршници није свиран очигледан прекршај на Спартаковом Николићу, који је повучен за руку, што је на крају и пресудило.
Као да је тај окршај био и наговештај свега што ће уследити. Спартак је објавио слику са „доказом“ и описом „кошарка у Србији“, што је тренер Партизана Жељко Обрадовић искористио да на „Дневниково“ питање пред финале укаже на потенцијалне нерегуларности у финалу и баци у сумњу начин на који се судије одређују за борбу за трофеј. Тако је и председник Савеза Небојша Човић одмах потом одржао конференцију за медије и све се претворило у пропагандни шоу Црвене звезде и Партизана, односно Савеза и Партизана. На крају, током финалне утакмице, поново прегршт спорних одлука и на крају победа црвено-белих. Резултат свега је да се о игри поново мање прича и да се о свему овоме већ слуша последњих 15 година изнова и изнова. Актери се мењају, а амбијент остаје исти. Србија је далеко од тога да буде земља кошарке.
В. М. Петровић