Најмлађи српски тренер: Репрезентација одувек била мој сан

Вучковић признаје да његова примарна жеља није била да буде тренер, али да је одлучио да седне на клупу након што је после повреде колена морао рано да прекине играчку каријеру.

Већ три сезоне предводи "крсташе", прошле године увео је тим у Другу лигу, где су тренутно на четвртом месту.

После осам година одвео је екипу на завршни турнир "Купа Радивоја Кораћа" у Нишу, а prеthodno је освојио трофеј на турниру "Слободан Пива Ивковић", где је проглашен за најбољег тренера.

Од момента када сам дошао у Раднички, имао сам две операције колена и током наредних годину и по дана сам имао још две интервенције. Тада сам схватио да то све иде у неком правцу у ком нисам желео да иде. Моја примарна жеља није била да радим као тренер. Када током детињства играч жели да игра кошарку и када му због повреда то буде онемогућено, дође до неког разочарање. Желео сам да се одвојим од кошарке и да радим нешто друго, рекао је Вучковић Танјугу и потом открио на чији наговор се отиснуо у тренерске воде.

”Тадашњи тренер првог тима Небојша Кнежевић позвао ме на састанак и понудио да почнем да радим у школици кошарке BKK Раднички. У року од неких пет-шест месеци укључен сам у стручни штаб сениорског тима као помоћни тренер. Неких годину и по дана касније председник Горан Калинић позвао ме да преузмем први тим, осам кола пре краја првенства у сезони 2016/17. Тих осам утакмица завршили смо са скором 6-2 и тада је договорено да је будем шеф стручног штаба сениорског тима".

Екипа Радничког састављена је од играча којима кошарка није примарна, то су момци који су студенти и који имају друге послове ван кошарке, а Вучкович је упитан и колико је тешко бити ауторитет таквој екипи.

”Тек пред Куп јавност је сазнала да је наш тим састављен од таквих појединаца. Док радимо, ми не размишљамо о томе. Трудимо се максимално да из њих извучемо што професионалнији однос. Најтежи део посла је уклопити се са њиховим обавезама и имати разумевања за њихову концентрацију на тренингу. Тада ми тренери спустимо критеријум, јер морамо да имамо разумевања, пошто су они цео дан имали предавања, колоквијуме или су радили ... Најтеже је у тој причи пронаћи баланс између тренерских захтева и њихових реалних могућности у тренутку. То нам никада није био алиби, ни када нешто није добро, нити да се уздижемо због те чињенице када остваримо неки успех".

Вучковић се присетио дуела са Звездом у четвртфиналу Купа Радивоја Кораћа у Нишу, који је био награда за све клубу, посебну у тренутку кад је Раднички на почетку повео 21:9.

Сви причају о тој већ легендарној првој четвртини. Ризиковали смо са неким играчима Црвене звезде, промашивали су отворене шутеве, а ми смо их погодили. Пре утакмице сам истицао да ми планирамо да играмо потпуно растерећено и веома мотивисано, али се при вођству од 21:9 потпуно окренула ситуација. После утакмице схватили смо да је у моменту када је Звезда тражила тајм-аут и када су играчи погледали у семафор, подсвесно дошао осећај да ми можда можемо да добијемо. И од тог тренутка сва растрећеност је престала, објаснио је млади тренер.

Све оно што је урадио са "романтичарима са Крста" било је довољно да добије позив од селектора јуниорске репрезентације Србије Зорана Лукића да буде део стручног штаба као помоћни тренер.

"Вече после финала другог степена Купа против Слободе добио сам поруку од селектора. За мене је то велики изазов и подстрек за даљи рад. Многи људи сањају дрес Звезде, Партизана или неког европског клуба, а мени као играчу и сада као тренеру, врхунац амбиције је национални тим. Да ли је то кадетска, јуниорска или сениорска селекција, национални тим је национални тим. Почели смо да радимо, већ смо имали неколико окупљања. С обрзиром да селектор има ангажман у Русији, стручни штаб ради контролна окупљања, тренинге... Све то снимамо, шаљемо му како би добио што јаснију слику пре почетка завршних припрема. Прошло лето није било тако сјајно за националне тимове у млађим категорима и због тога сви имамо још већу жељу да остваримо циљеве које КСС тражи од нас".

Када се подвуче црта на основу свега урађеног, 26-годишњи тренер истиче да су постављени циљеви испуњени.

"Наш циљ је био да покушамо да играмо добро и да привучемо гледаоце, јер људи на Црвеном крсту воле кошарку. Хтели смо на неки начин да доведемо људе у халу и мислим да смо успели у томе. Амбиција је била и да победимо у што више утакмица и нисмо изјављивали да нам је циљ улазак у Прву лигу. Лично сам задовољан сезоном, мислим да смо имали добре моменте".

Вучковић истиче да је било и непланираних пораза, али с обзиром на услове у којима клуб ради и бори се, сезону сматра успешном.

Лига је таква да се игра лигашки део и да две првопласиране екипе на крају регуларног дела иду у Прву лигу. По мом мишљењу, тиме се губи чар такмичења. Већ у јануару-фебруару буде одлучено које ће екипе отићи у виши ранг и веома је тешко тимовима који не могу да се помере ни горе ни доле да остану мотивисани до краја. Да се игра плеј-оф, онда би била потпуно друга прича. Ми бисмо били екипа која се бори за плеј-оф и онда бисмо равноправно учествовали за улазак у виши ранг, рекао је Вучковић и објаснио где себе и Раднички види у будућности.

За развој сваког играча и тренера важно је да не прескаче степенике. Веома рано сам добио шансу да водим сениорски тим и знамо да је због тога ситуација атипична. Сматрам да је потребно стрпљење, да не треба да улазимо у неке ситуације за које нисмо ни клуб ни ја спремни. Битно је да идемо корак по корак и да у складу са могућностима формирамо амбиције. Када се ради квалитетно и постоји континтинуитет, резултати дођу, закључио је Вучковић.