ИНТЕРВЈУ МИЛЕНКО ТЕПИЋ Радио сам оно што највише волим

Данас отац две ћеркице, Милице и Иве, као и животни сапутник супруге Соње, крчкао се на мукама, легао и будио се с дилемама, а онда је преломио и донео одлуку да се повуче с терена. Користећи пријатељство дуго пуне две деценије, за читаоце “Дневника” разговарали смо с популарним Тепом о његовој кошаркашкој и животној причи.

- Када читавог живота радиш посао који заиста волиш и свестан си да је то привилгија тек малог броја људи, није лако донети такву одлуку - рекао је Миленко, рођени Новосађанин и врхунски спортиста завидног и трофејног угледа, који одише европском и светском аромом. - Она је дефинитивна, јер сам свестан да време неумитно тече и да долазе неке нове генерације, док се животне околности мењају. Решио сам да је крај с мојом професионалном кошарком, али то не значи да је понекад нећу играти, барем рекреативно, онако - за себе.

Прве кораке на кошаркашком терену направио си у новосадском „Спортс ворлду” давне 1996. године. Већ 2001. обрео си се међу кадетима тадашње НИС Војводине, у којој си дебитовао и у сениорској конкуренцији?

- Искрен да будем, на почетку сам кратко тренирао фудбал. Међутим, успеси које је тада правила наша кошаркашка репрезентација, повукли су ме на други терен. сећам се, 2002 године, код тренера Мирослава Николића, који је, игром сучаја, и сада на клупи Новосађана, дебитовао сам за први тим. А имао сам тада непуних 16 година...

- Истински идоли били су ми Предраг Даниловић, Дејан Бодирога и Александар Ђорђевић и успех у кошарци никада нисам гледао кроз евентуално играње у НБА лиги. Кошарку сам заволео гледајући њих тројицу, а тек касније су се појавили у мом свету и неки НБА кошаркаши, али ми никада играње у том друштву није представљало додатни мотив. Чак и када се појавила прича о изласку на драфт, нисам имао жељу да одем на летње кампове у САД. Свој кошаркашки пут видео сам у европским клубовима.

Како си се у то време носио са сениорима?

- Све је некако било у инстант стилу, јер некада ствари долазе преко реда. Мени се десило буквало преко ноћи да заиграм међу сениорима, јер Мута Николић је тренер који воли да пусти младог играча, а ја сам се појавио у том моменту. Иако вероватно ни физички, али ни ментално нисам био спреман, он ми је пружио шансу.

Партизан те је пратио практично од првог дана када си се појавио на сцени и стигао је позив црно-белих да пређеш у његове редове?

- Партизан је био вишеструки узастопни првак државе и редовни учесник Евролиге и представљао је велику изазов за сваког играча. Утицај тренера Дулета Вујошевића и његова жеља да ради с младима, код мене нису остављали ни најмању дилему да је управо то пут којим треба да идем. С 19 година прешао сам у Београд и, када се сетим свих титула и успеха које смо постигли, али и пријатељстава која ме везују за људе које сам тамо затекао, то је био највероватније и најлепши део моје играчке каријере. Додуше, изузетно захтеван и тежак у смислу амбиција и одрицања које је свако од нас улагао, али све то било је наплаћено добрим резултатима. 

Какву си сарадњу имао с Вујошевићем? Кажу многи да он баш и није једноставан човек...

- Узели смо три титуле првака Србије, освојили три назива најбољих у АБА лиги и освојили два национална купа, дакле, осам трофеја. Он је врхунски тренер с којим сам, после свих ових година, постао и добар пријатељ. Сву енергију и знање покушавао је, и успевао, да усмери у правцу кошаркашке, а онда и животне едукације младих играча. Када стигнете у клуб као млад човек и када породица више није уз вас, ситуација постаје комплексна. Мени је Дуле помогао на терену, али и у читавој гомили неких других, важних ствари и та искуства користио сам током читаве каријере. 

Следи одлазак у Панатинаикос, где је изазов био још већи и где си сарађивао са Жељком Обрадовићем?

- Каријера ми је све време ишла узлазном путањом. Панатинаикос је тада био можда и најбољи тим у Европи, чак је могуће да је то била и најбоља екипа у историји европске кошарке. Када сам стигао у Атину, тамо су играли све сами великани, попут Јасикевичијуса, Спанулиса, Дијамантидиса, дошао је и Калатес те године, а били су тамо и Дру Николас, Стратос Перпероглу, Никола Пековић, Мајк Батист... Иако су амбиције биле највише - освајање трофеја у Европи и Грчкој, испали смо из Топ 16 фазе Евролиге, за разлику од следеће године, када се тим мало променио. Тада смо направили бољу хемију и успели да освојимо титулу првака Европе. Биле су то две прелепе године, посебно због тога што су тамо били Жељко и Пековић, као и помоћни тренер Димитрис Итудис, који такође говори српски. Владала је крајње добронамерна атмосфера према нашим играчима, па сам у Атини уживао.  

- Прихватио сам предлог управе Мега баскета и тренера Владе Јовановића да преузмем посао тим менаџера у клубу и захвалан сам тим људима на указаном поверењу. Оно ми оставља више простора да се посветим породици, јер током каријере нисам за то имао довољно времена.  Како време буде одмицало, међутим, могуће је да ће ми се јавити жеља да се опробам и као тренер. Играо сам на позицији плеја и бека, а то вам некако налаже да се више бавите организацијом екипе и системом игре. Видећемо још...

Шта је освајање Евролиге значило за наставак твоје каријере?

- Када дођете до нивоа таквог Панатинаикоса, добијате етикету за читав читав кошаркашки век. То је био истински бренд, а ја сам стекао драгоцено искуство у погледу односа према саиграчима и људима, али приступа обавезама који сам усвојио од врхунских професионалаца.

Играо сте с многим познатим кошаркашима. Кога од њих посебно памтиш?

- Тешко питање, јер било их је доста. Ипак, вратићу се на Панатинаикос, у којем су играла три можда највећа плејмејкера на Старом континенту - Јасикевчијус, Спанулис и Дијамантидис. Били су тотално различити карактери и играчи, а истовремено и најуспешнији, на неки свој начин. Захваљујући њима, схватио сам да морам да останем свој, да не треба никога да копирам и да једино тако могу да стигнем до врха.

Највећи сениорски успех остварио си освајањем сребрне медаље на Евробаскету 2009. године у Пољској?

- Били смо међу сениоре уведени 2008. године под палицом данас нажалост покојног селектора Душана Ивковића, који се тада вратио на кормило репрезентације. Отишли смо на Евробаскет пуни ентузијазма, али нисмо знали колики су наши домети. После уводне победе против Шпаније, схватили смо да смо веома конкурентни у борби за медаље и, развијајући се, стигли смо до финала. После низа година без одличја, била је то прва медаља за Србију после Светског првенства у Индијанаплоису 2002. године. Сећам се свега као да је јуче било, као и оног величанственог дочека...

- Дуда је за све нас био врховни тренерски ауторитет. Такви људи се не рађају често. Када би он ушао у неку просторију, сви су га слушали с великом пажњом. Никада то није било под неким притиском, једноставно је било тако. Веровао је у младе играче и када вам једна таква величина каже да сте способни да играте са сениорима, преко ноћи схватите да је то истина. Јако добро је знао играчки, али пре свега психолошки да припреми играче и екипу и имао сам тада осећај да не можемо ни од кога да изгубимо и баш тако смо се и понашали.

Јеси ли задовољан репрезентативном каријером?

- Јесам! Када сводите рачуне, увек мислите да сте неке ствари могли и боље да урадите, али сам сигуран да сам у сваком тренутку ствари радио најбоље што сам у могао. Увек сам се трудио да пружим максимум и чист сам пред собом самим у поглед тога да сам пружио све од себе.

Постоји ли, ипак, нешто што си у кошарци желео да урадиш или освојиш, а да ниси у томе успео?

- Природно је да човек тежи највишим циљевима, а највећа жал ми је што нисам био на олимпијским играма с репрезентацијом. Две прилике смо пропустили да искористимо: 2007. на ЕП у Шпанији и 2011. у Литванији и то је нешто због чега ћу увек осећати неку врсту празнине. Што се резултата тиче, не жалим ни за чим, јер сам с Панатинаикосом био првак Европе, шест пута био сам освајач националних првенстава, уз гомилу других трофеја и признања и немам за чиме да жалим - завршио је Миленко Тепић, човек који, сигрни смо, има још пуно тога да пружи српској кошарци, сада у некој другој улози.

Александар Предојевић