INTERVJU MILENKO TEPIĆ Radio sam ono što najviše volim

Danas otac dve ćerkice, Milice i Ive, kao i životni saputnik supruge Sonje, krčkao se na mukama, legao i budio se s dilemama, a onda je prelomio i doneo odluku da se povuče s terena. Koristeći prijateljstvo dugo pune dve decenije, za čitaoce “Dnevnika” razgovarali smo s popularnim Tepom o njegovoj košarkaškoj i životnoj priči.

- Kada čitavog života radiš posao koji zaista voliš i svestan si da je to privilgija tek malog broja ljudi, nije lako doneti takvu odluku - rekao je Milenko, rođeni Novosađanin i vrhunski sportista zavidnog i trofejnog ugleda, koji odiše evropskom i svetskom aromom. - Ona je definitivna, jer sam svestan da vreme neumitno teče i da dolaze neke nove generacije, dok se životne okolnosti menjaju. Rešio sam da je kraj s mojom profesionalnom košarkom, ali to ne znači da je ponekad neću igrati, barem rekreativno, onako - za sebe.

Prve korake na košarkaškom terenu napravio si u novosadskom „Sports vorldu” davne 1996. godine. Već 2001. obreo si se među kadetima tadašnje NIS Vojvodine, u kojoj si debitovao i u seniorskoj konkurenciji?

- Iskren da budem, na početku sam kratko trenirao fudbal. Međutim, uspesi koje je tada pravila naša košarkaška reprezentacija, povukli su me na drugi teren. sećam se, 2002 godine, kod trenera Miroslava Nikolića, koji je, igrom sučaja, i sada na klupi Novosađana, debitovao sam za prvi tim. A imao sam tada nepunih 16 godina...

- Istinski idoli bili su mi Predrag Danilović, Dejan Bodiroga i Aleksandar Đorđević i uspeh u košarci nikada nisam gledao kroz eventualno igranje u NBA ligi. Košarku sam zavoleo gledajući njih trojicu, a tek kasnije su se pojavili u mom svetu i neki NBA košarkaši, ali mi nikada igranje u tom društvu nije predstavljalo dodatni motiv. Čak i kada se pojavila priča o izlasku na draft, nisam imao želju da odem na letnje kampove u SAD. Svoj košarkaški put video sam u evropskim klubovima.

Kako si se u to vreme nosio sa seniorima?

- Sve je nekako bilo u instant stilu, jer nekada stvari dolaze preko reda. Meni se desilo bukvalo preko noći da zaigram među seniorima, jer Muta Nikolić je trener koji voli da pusti mladog igrača, a ja sam se pojavio u tom momentu. Iako verovatno ni fizički, ali ni mentalno nisam bio spreman, on mi je pružio šansu.

Partizan te je pratio praktično od prvog dana kada si se pojavio na sceni i stigao je poziv crno-belih da pređeš u njegove redove?

- Partizan je bio višestruki uzastopni prvak države i redovni učesnik Evrolige i predstavljao je veliku izazov za svakog igrača. Uticaj trenera Duleta Vujoševića i njegova želja da radi s mladima, kod mene nisu ostavljali ni najmanju dilemu da je upravo to put kojim treba da idem. S 19 godina prešao sam u Beograd i, kada se setim svih titula i uspeha koje smo postigli, ali i prijateljstava koja me vezuju za ljude koje sam tamo zatekao, to je bio najverovatnije i najlepši deo moje igračke karijere. Doduše, izuzetno zahtevan i težak u smislu ambicija i odricanja koje je svako od nas ulagao, ali sve to bilo je naplaćeno dobrim rezultatima. 

Kakvu si saradnju imao s Vujoševićem? Kažu mnogi da on baš i nije jednostavan čovek...

- Uzeli smo tri titule prvaka Srbije, osvojili tri naziva najboljih u ABA ligi i osvojili dva nacionalna kupa, dakle, osam trofeja. On je vrhunski trener s kojim sam, posle svih ovih godina, postao i dobar prijatelj. Svu energiju i znanje pokušavao je, i uspevao, da usmeri u pravcu košarkaške, a onda i životne edukacije mladih igrača. Kada stignete u klub kao mlad čovek i kada porodica više nije uz vas, situacija postaje kompleksna. Meni je Dule pomogao na terenu, ali i u čitavoj gomili nekih drugih, važnih stvari i ta iskustva koristio sam tokom čitave karijere. 

Sledi odlazak u Panatinaikos, gde je izazov bio još veći i gde si sarađivao sa Željkom Obradovićem?

- Karijera mi je sve vreme išla uzlaznom putanjom. Panatinaikos je tada bio možda i najbolji tim u Evropi, čak je moguće da je to bila i najbolja ekipa u istoriji evropske košarke. Kada sam stigao u Atinu, tamo su igrali sve sami velikani, poput Jasikevičijusa, Spanulisa, Dijamantidisa, došao je i Kalates te godine, a bili su tamo i Dru Nikolas, Stratos Perperoglu, Nikola Peković, Majk Batist... Iako su ambicije bile najviše - osvajanje trofeja u Evropi i Grčkoj, ispali smo iz Top 16 faze Evrolige, za razliku od sledeće godine, kada se tim malo promenio. Tada smo napravili bolju hemiju i uspeli da osvojimo titulu prvaka Evrope. Bile su to dve prelepe godine, posebno zbog toga što su tamo bili Željko i Peković, kao i pomoćni trener Dimitris Itudis, koji takođe govori srpski. Vladala je krajnje dobronamerna atmosfera prema našim igračima, pa sam u Atini uživao.  

- Prihvatio sam predlog uprave Mega basketa i trenera Vlade Jovanovića da preuzmem posao tim menadžera u klubu i zahvalan sam tim ljudima na ukazanom poverenju. Ono mi ostavlja više prostora da se posvetim porodici, jer tokom karijere nisam za to imao dovoljno vremena.  Kako vreme bude odmicalo, međutim, moguće je da će mi se javiti želja da se oprobam i kao trener. Igrao sam na poziciji pleja i beka, a to vam nekako nalaže da se više bavite organizacijom ekipe i sistemom igre. Videćemo još...

Šta je osvajanje Evrolige značilo za nastavak tvoje karijere?

- Kada dođete do nivoa takvog Panatinaikosa, dobijate etiketu za čitav čitav košarkaški vek. To je bio istinski brend, a ja sam stekao dragoceno iskustvo u pogledu odnosa prema saigračima i ljudima, ali pristupa obavezama koji sam usvojio od vrhunskih profesionalaca.

Igrao ste s mnogim poznatim košarkašima. Koga od njih posebno pamtiš?

- Teško pitanje, jer bilo ih je dosta. Ipak, vratiću se na Panatinaikos, u kojem su igrala tri možda najveća plejmejkera na Starom kontinentu - Jasikevčijus, Spanulis i Dijamantidis. Bili su totalno različiti karakteri i igrači, a istovremeno i najuspešniji, na neki svoj način. Zahvaljujući njima, shvatio sam da moram da ostanem svoj, da ne treba nikoga da kopiram i da jedino tako mogu da stignem do vrha.

Najveći seniorski uspeh ostvario si osvajanjem srebrne medalje na Evrobasketu 2009. godine u Poljskoj?

- Bili smo među seniore uvedeni 2008. godine pod palicom danas nažalost pokojnog selektora Dušana Ivkovića, koji se tada vratio na kormilo reprezentacije. Otišli smo na Evrobasket puni entuzijazma, ali nismo znali koliki su naši dometi. Posle uvodne pobede protiv Španije, shvatili smo da smo veoma konkurentni u borbi za medalje i, razvijajući se, stigli smo do finala. Posle niza godina bez odličja, bila je to prva medalja za Srbiju posle Svetskog prvenstva u Indijanaploisu 2002. godine. Sećam se svega kao da je juče bilo, kao i onog veličanstvenog dočeka...

- Duda je za sve nas bio vrhovni trenerski autoritet. Takvi ljudi se ne rađaju često. Kada bi on ušao u neku prostoriju, svi su ga slušali s velikom pažnjom. Nikada to nije bilo pod nekim pritiskom, jednostavno je bilo tako. Verovao je u mlade igrače i kada vam jedna takva veličina kaže da ste sposobni da igrate sa seniorima, preko noći shvatite da je to istina. Jako dobro je znao igrački, ali pre svega psihološki da pripremi igrače i ekipu i imao sam tada osećaj da ne možemo ni od koga da izgubimo i baš tako smo se i ponašali.

Jesi li zadovoljan reprezentativnom karijerom?

- Jesam! Kada svodite račune, uvek mislite da ste neke stvari mogli i bolje da uradite, ali sam siguran da sam u svakom trenutku stvari radio najbolje što sam u mogao. Uvek sam se trudio da pružim maksimum i čist sam pred sobom samim u pogled toga da sam pružio sve od sebe.

Postoji li, ipak, nešto što si u košarci želeo da uradiš ili osvojiš, a da nisi u tome uspeo?

- Prirodno je da čovek teži najvišim ciljevima, a najveća žal mi je što nisam bio na olimpijskim igrama s reprezentacijom. Dve prilike smo propustili da iskoristimo: 2007. na EP u Španiji i 2011. u Litvaniji i to je nešto zbog čega ću uvek osećati neku vrstu praznine. Što se rezultata tiče, ne žalim ni za čim, jer sam s Panatinaikosom bio prvak Evrope, šest puta bio sam osvajač nacionalnih prvenstava, uz gomilu drugih trofeja i priznanja i nemam za čime da žalim - završio je Milenko Tepić, čovek koji, sigrni smo, ima još puno toga da pruži srpskoj košarci, sada u nekoj drugoj ulozi.

Aleksandar Predojević