(ФОТО) ЗБОГ ЊЕ СУ ЗА ЗВЕЗДУ НАВИЈАЛИ КРЦУН И ИВО АНДРИЋ Фатална кошаркашица Љубица Оташевић ЗАЛУДЕЛА је и ХОЛИВУД Ден Тана: Не разумем како су је НАШИ МОМЦИ пустили да оде из Србије

Прича се и да је Иво Андрић због ње редовно посећивао не само на утакмице, него и тренинге. А Буба Оташевић је била много више од кошаркашице.

Љубица Буба Оташевић била је једна од најлепших, неки кажу и најлепша, жена послератног Београда. Кошаркашица „Црвене звезде“ на путу од кошаркашког терена на Малом Калемегдану до Холивуда исписала је несвакидашњу, готово филмску причу.

Љубичин пријатељ, власник познатог њујоршког ресторана, Добривоје Танасијевић познатији као Ден Тана, сећа се Бубе: „Чуо сам да није било неког ко је овде важан, да није био заљубљен у њу. Није она била та која је ишла са свима. Боб Еванс, холивудски продуцент, рекао ми је да је Љубица била једина љубав у његовом животу и да је чак хтео да је жени, али она није хтела“.

Ауторка документарног филма о Љубици Оташевић Избрисано из биографије Душка Јованић истраживала је Љубичин живот дуже од три године. О својој јунакињи закључује да је остварила свој сан јер сви су је доживљавали као једну од социјалистичких Пепељуга која је ето отишла да пронађе своју срећу на Западу уместо да је „остала овде, удала се и родила децу – она је уместо њиховог остварила свој сан“.

Љубица је о себи говорила овако: „Нисам желела да постанем само славна и на тај начин упропастим свој живот, за који ме баш и није 'болела штикла', иако се то од мене очекивало“.

Прича ове послератне лепотице звучи невероватно, готово да је превазишла чак и најнеобичније филмске приче.

Љубица је била кошаркашица „Црвене звезде“ и репрезентације. Два пута играла је на европском првенству (1954. и 1956. године). Још док је играла кошарку, Љубицу Оташевић сматрали су фаталном женом. Са трибина, на малом Калемегдану, гледали су је многи познати и моћни мушкарци тог времена: нобеловац Иво Андрић, генерал ЈНА Пеко Дапчевић, Слободан Пенезић Крцун, оперативац Удбе и директор „Авала филма“ Ратко Дражевић.

Иако је женска кошарка у то време била занимљива, никако није била довољан разлог који је пунио трибине. Прави разлог била је, кажу, Љубица.

Душка Јованић каже да су јој многи причали како је Иво Андрић жуљао клупу због те жене. Не да је долазио на утакмице на Мали Калемегдан, него чак и на тренинге.

Ранко Жеравица сматрао је да се Љубица никада није понашала као лепотица, него као кошаркашица.

Ден Тана и даље не разуме како су је момци пустили да оде из Србије. Додаје да је била права дама, лепа и без шминке и изузетно згодна.

Војислав-Бубиша Симић, музичар, композитор и диригент, свирао је тих година са својим бендом на Калемегдану. Део друштва које се ту окупљало, била је и Љубица.

Љубицу Оташевић знам као кошаркашицу. Није она била никаква секс-бомба. Она је била само једна врло лепа, млада, здрава девојка. Висока, спортисткиња. Онда некакве вамп жене нису ни постојале, сећа се Симић.

Љубица је рођена у селу Љутовница, код Горњег Милановца. Њен отац био је мајор-пилот војске Краљевине Југославије и бранилац Београда 1941. године. Био је у јединици пуковника Јована Калембера, оца Љубичиног будућег момка, прослављеног кошаркаша „Црвене звезде“, Срђана.

Студирала је на филозофском факултету, облачила се пристојно и модерно. Када би градом прошеала са својим момком, кошаркашким асом „Црвене звезде“, Срђаном Калембером, сви су се окретали за њима. Кошаркашки успеси поставили су их у центар пажње. Били су познати као две „Звездине“ дванаестице.

Калемегдан је, тих година, био место окупљања младих. Преко дана су ту тренирали спортисти а увече играли уз живу музику.

Бубиша Симић преноси атмосферу са калемегданских игранки: „Ми смо били неко као изоловано друштво, пошто је још увек владала ова, ружно звучи, патризанштина. Било је време остатка рата. Ми смо свирали увече од осам до 11 највише, музику за игру смо, амерички џез, док су се на пример у вароши играла нека партизанска кола. Крцато је било, то се звало 'Звездане ноћи' и ту су долазили сви, тако да кажем, грађанска класа“.

Лондон, Рим, Холивуд...

Након рата, Љубица се са оцем сретала само у иностранству, када би са саиграчицама одлазила на утакмице. Све време страховала је од Удбе. Њен рођени стриц био је члан комуниста, па неки верују да јој је помогао да напусти Југославију 1957. године, као 24-годишњакиња.

Напуштањем београдске сцене, ступила је на холивудску. Није загосподарила филмским платном али јесте многим мушким срцима. Прича се да је само Љубица могла да уђе у просторије шпанског диктатора Франка без куцања. У граду Марбељи једна улица носи њено име. Била је део живота Марлона Бранда, Роберта Еванса, Керија Гранта, грофа ди Портанове, Шона Конерија.

Љубица између кошарке и фудбала, „Црвене звезде“ и „Партизана“

Душка Јованић забележила је у документарцу Избрисано из биографије сећање кошаркаша „Црвене звезде“ Срђана Калембера на младалачку љубав.

Срђан прича о томе у филму и он готово глуми како су се састајали у њеној кући у Делиградској улици, јер се њена мајка касније развела од оца који је био у краљевој војсци, дакле ту постоји и тај српски роман, каже Душка и додаје да се Љубица забављала и са Милошем Милутиновићем, фудбалером „Партизана“ који је у то време заиста био веома познат.

Звали су га „Плава чигра“. Многи су се чак бојали да би Љубица могла да утиче на Милутиновићев прелазак из „Партизана“ у „Црвену звезду“.

У Холивуду су је врло брзо препознали као дублерку Софије Лорен. Постала је члан Универзал па Колумбија студија. Учила је глуму у Америци, Енглеској, Италији. О њеној лепоти се доста говорило а неке од тих прича стизале су и до Дена Тане, који због Љубичиног филмског имена, Луба Бодин, није одмах схватио да се ради о девојци чије је утакмице гледао са зидина Калемегдана. Трибине су, каже, биле резервисане за виђеније посетиоце.

Ја у Лондону и један филмаџија ми прилази и каже, слушај, ја сам снимио филм пре годину дана и ту је била најлепша жена на свету. Ја кажем која? Он каже па ти си играо у 'Звезди', мора да је знаш - Луба Бодин. Ја кажем не знам. Како не знаш, у Риму је сви знају, дублерка Софије Лорен. Нашли смо је у Риму, прича Тана.

Ден Тана тада није видео Љубицу. Срели су се након неколико година у његовом ресторану у Њујорку, али опет није схватио о коме се ради. Била је у друштву Боба Еванса, једног од директора „Парамаунт студија“, познатог по филмовима из серијала Кум.

Ођедном на улици једно 20 папараца. Ја изађем напоље, питам шта је ово, кажу па Софија Лорен је ту. Касније ми је Боб Еванс причао да је био страшно заљубљен, али ја нисам знао да је то иста особа. Мислио сам да је то била Софија Лорен, отишла и тако је то било.

Неколико година касније срећу се на истом месту. Љубица је била у друштву Танине редовне муштерије, Керија Гранта.

Нисам свестан да је то иста особа, личи. Али нисам свестан да је то иста особа која је била са Бобом Евансом. На средини стола стоји конзерва на којој пише Пасуљ са кобасицом, али Кери Грант је донео пошто се заљубио у српски пасуљ. Он се заљубио у српски пасуљ, у ствари он се заљубио у Љубицу, открива Тана и додаје да су тек тада Љубица и он схватили да потичу из истог места.

Душка Јованић детаљније је истражила однос познатог глумца и српске лепотице.

Чињеница да је на сахрану њене баке дошао Кери Грант у црној лимузини у ту Делиградску улицу делује невероватно, али је било тако. Пронашла сам на једној аукцији писма Керија Гранта, која су се продавала за 7.000 фунти, наравно нисам их купила, али сам нека успела да извучем и прочитам, и ту се заиста види да он њој пише као великој љубави и зове је мала моја циганко, сада не можемо бити заједно али доћи ће један дан, наводи Јованићева.

Љубичина веза са глумцем и продуцентом, Бобом Еванском, била је озбиљна али је нагло прекинута.

Приликом једне посете Београду, Љубица Оташевић одсела је у хотелу и плакала у својој соби због растанка са Евансом. Одлуку је, кажу, донела она због тога што није могла да има децу.

Луксуз поред грофа Енрика ди Портанове

Лепота Љубице Оташевић, која је, кажу, уживо била неупоредиво већа него на екрану, али и мангупски став, привлачили су најпознатије и најпожељније мушкарце, па се Љубица убрзо удала за богатог наследника, грофа Енрика ди Портанову. Живели су у Италији у време када је фимска индустрија у тој земљи била у пуном сјају, а живот холивудски.

О тој љубави причала је Дену Тани.

Он је имао неку велику вилу, то ми је једном причала укратко, живело се фантастично, али она је финансирала пуно тога, гроф није имао пара. Међутим, неко му умре и он постане богат преко ноћи, е каже Љубица, ја сам му помогла да потроши све то, прича Тана.

Душка Јованић обилазила је Италију и видела део луксуза у којем је Љубица уживала: „Имали су стан на Периолију, имала је лисицу као кућног љубимца и много су путовали. Носила је креације највећих дизајнера тог времена али то јој ништа није значило уколико не би имала неки свој шарм и печат. Била је своја“.

Љубица се јесте добро удала, али се и развела оног тренутка када је сазнала да је муж преварио.

Холивуду је отказала сарадњу. Одбила је да ради као дублерка. Како је објашњавала, није желела да је поливају водом и терају да снима сцене које неко други одбија. Била је свесна да је камера не воли, али мушкарци да. Тако је било и на снимању филма Љубав и мода, у којем је играла стјуардесу.

Душка Јованић каже да су јој сведоци испричали како је Чкаља био фасциниран Љубицом и да га је готово еротски привлачила.

У документарцу о Љубици разговарала је са 17 саговорника који су је лично познавали. Данас каже да је Љубица била жена јасног става коју је красио инат, али и понос својствен женама с овог поднебља.

Остала је део елитног друштва и када је њена лепота почела да бледи, а алкохол доминира. Ауторка документарца Љубицу види као жену која није била по мери друштва, али јесте једна од оних која га помера, на свој начин.

Ауторка документарца Избрисано из биографије наглашава да оно што Љубицу чини Љубицом је то да се она, сада већ удата за Портанову, код фризера вози у „ролсу“, али је то уопште не фасцинира. Позива Јелену Жигон на ручак у тај стан на Периолију, и уместо шампањца и кавијара из кухиње износи мусаку од кромпира, коју је сама направила.

Дневник/РТС (Оливера Перковски)