Врањеш: Нови Сад памтим по лепом

Међу младим момцима, скривеног иза густе браде, приметили смо и један добро познат лик. Реч је о некадашњем играчу Воше Стојану Врањешу (32), момку који је у црвено-белој опреми наступао пре више од пет година и који је био део тима који је освојио Куп Србије 2014. године.

- Имали смо тада заиста моћан састав, који је своју снагу доказао освајањем трофеја, првог и за сада јединог у Купу – присетио се старији од браће Врањеш, који сада носи капитенску траку у тиму Борца. – Нисам, додуше, играо у финалу, јер сам пре тога напустио Нови Сад и прешао у редове Лехије из Гдањска, али сам био актер у победама које смо остварили у сусретима у Краљеву, с Новим Пазаром и Црвеном звездом. Управо зато тај трофеј осећам као свој и јако ми је криво што недавно нисам могао да присуствујем обележавању петогодишњице тог резултата. Наш тим у то време био је веома јак, врхунски, с доста младих играча и тврдим да је могао да освоји чак и титулу шампиона. Уосталом, по два пута смо победили и Звезду и Партизан, а игре у Воши су ме и препоручиле Пољацима за наставак каријере у тој земљи.

У Пољској сте провели неколико година и променили три клуба?

- У тој земљи сам се осећао јако добро. Играо сам, после Лехије, и за Легију из Варшаве, а носио сам и дрес новог првака Пјаста. Могу да кажем да сам се тамо фудбалски потпуно пронашао, јер наступао сам у Лиги Европе и Лиги шампиона, а партије које сам приказивао омогућиле су ми да добијем позив и у репрезентацију БиХ. За њу сам уписао само три наступа, али сам често био позиван на припреме, међутим, било је тешко изборити се за место у тиму у којем су ми директни конкуренти били фудбалери класе Мисимовића, Пјанића и Рахимића.

Посебно је старији од браће Врањеш издвојио једну чињеницу:

- Моја ћерка Елена родила се у Новом Саду и то ме посебно веже за време проведено у Војводини. После ње родио ми се и син Константин (2), а њих двоје, заједно са супругом Тамаром, највећа су ми подршка и уливају ми додатну снагу у послу којим се бавим.

У државном тиму БиХ играли сте заједно с рођеним братом Огњеном?

- После 14 голова које сам постигао за Лехију у првој сезони, Пољаци никако нису могли да схвате како је могуће да не играм за Босну. Ипак, била је то моћна селекција, која је квалитет доказала учешћем на Светском првенству у Бразилу. Да, Огњен и ја смо били прва браћа у националном тиму, иако је он играо у многим земљама и остварио више у каријери од мене, а три године је млађи.

Сведоци смо да су се њему у последње време дешавале нефудбалске непријатности, због којих је наишао и на велике препреке у даљем напредовању?

- Виђамо се Огњен и ја  онолико колико нам то обавезе дозвољавају, али се готово свакодневно чујемо. Био сам, искрено, искључен из тих дешавања у којима је он био актер и оно што могу и желим да кажем је да свако од нас има свој приватни живот, а ја у његов нисам желео да улазим. Шта год да је било, он је мој брат и увек ћу га волети. Наравно, све то укупно није се добро одразило на његову каријеру, али сваки човек на овом свету кроји своју судбину, па ни он није изузетак.

Сада сте поново у дресу Борца?

- По повратку из Пољске једну сезону носио сам дрес сарајевског Жељезничара, а овог лета сам прихватио Борчев позив. На неки начин затворио сам круг и вратио се у матични клуб. Иза Борца  је турнбулентан период, али се он сада стабилизовао, има максималну подршку града и сигуран сам да му предостоје фини тренуци. Иако сам имао и неке друге понуде, решио сам да се вратим у Бањалуку, јер се овде прави дугорочни план, по којем је циљ да у наредне три до четири године екипа изађе и у Европу. Тренер је Бранислав Крунић, а на Златибору ћемо остати 14 дана и трудићемо се да их максимално искористимо како бисмо спремни дочакели старт Премијер лиге.

Да ли пратите игре Војводине?

- Често сам био у прилици да гледам њене утакмице, јер ми је увек драго када видим црвену и белу боју новосадског тима. Знам да овим садашњим момцима није лако, јер се од Воше увек очекују врхунски резултати, али је јасно и то да навијачи морају да имају стрпљења да млади фудбалери сазреју и онда ће бити пуно разлога за радост. Од актуелних играча једино познајем Даниела Граовца, с којим сам играо у Жељезничару – казао  је Стојан Врањеш.

Текст и фото: А. Предојевић