Vranješ: Novi Sad pamtim po lepom

Među mladim momcima, skrivenog iza guste brade, primetili smo i jedan dobro poznat lik. Reč je o nekadašnjem igraču Voše Stojanu Vranješu (32), momku koji je u crveno-beloj opremi nastupao pre više od pet godina i koji je bio deo tima koji je osvojio Kup Srbije 2014. godine.

- Imali smo tada zaista moćan sastav, koji je svoju snagu dokazao osvajanjem trofeja, prvog i za sada jedinog u Kupu – prisetio se stariji od braće Vranješ, koji sada nosi kapitensku traku u timu Borca. – Nisam, doduše, igrao u finalu, jer sam pre toga napustio Novi Sad i prešao u redove Lehije iz Gdanjska, ali sam bio akter u pobedama koje smo ostvarili u susretima u Kraljevu, s Novim Pazarom i Crvenom zvezdom. Upravo zato taj trofej osećam kao svoj i jako mi je krivo što nedavno nisam mogao da prisustvujem obeležavanju petogodišnjice tog rezultata. Naš tim u to vreme bio je veoma jak, vrhunski, s dosta mladih igrača i tvrdim da je mogao da osvoji čak i titulu šampiona. Uostalom, po dva puta smo pobedili i Zvezdu i Partizan, a igre u Voši su me i preporučile Poljacima za nastavak karijere u toj zemlji.

U Poljskoj ste proveli nekoliko godina i promenili tri kluba?

- U toj zemlji sam se osećao jako dobro. Igrao sam, posle Lehije, i za Legiju iz Varšave, a nosio sam i dres novog prvaka Pjasta. Mogu da kažem da sam se tamo fudbalski potpuno pronašao, jer nastupao sam u Ligi Evrope i Ligi šampiona, a partije koje sam prikazivao omogućile su mi da dobijem poziv i u reprezentaciju BiH. Za nju sam upisao samo tri nastupa, ali sam često bio pozivan na pripreme, međutim, bilo je teško izboriti se za mesto u timu u kojem su mi direktni konkurenti bili fudbaleri klase Misimovića, Pjanića i Rahimića.

Posebno je stariji od braće Vranješ izdvojio jednu činjenicu:

- Moja ćerka Elena rodila se u Novom Sadu i to me posebno veže za vreme provedeno u Vojvodini. Posle nje rodio mi se i sin Konstantin (2), a njih dvoje, zajedno sa suprugom Tamarom, najveća su mi podrška i ulivaju mi dodatnu snagu u poslu kojim se bavim.

U državnom timu BiH igrali ste zajedno s rođenim bratom Ognjenom?

- Posle 14 golova koje sam postigao za Lehiju u prvoj sezoni, Poljaci nikako nisu mogli da shvate kako je moguće da ne igram za Bosnu. Ipak, bila je to moćna selekcija, koja je kvalitet dokazala učešćem na Svetskom prvenstvu u Brazilu. Da, Ognjen i ja smo bili prva braća u nacionalnom timu, iako je on igrao u mnogim zemljama i ostvario više u karijeri od mene, a tri godine je mlađi.

Svedoci smo da su se njemu u poslednje vreme dešavale nefudbalske neprijatnosti, zbog kojih je naišao i na velike prepreke u daljem napredovanju?

- Viđamo se Ognjen i ja  onoliko koliko nam to obaveze dozvoljavaju, ali se gotovo svakodnevno čujemo. Bio sam, iskreno, isključen iz tih dešavanja u kojima je on bio akter i ono što mogu i želim da kažem je da svako od nas ima svoj privatni život, a ja u njegov nisam želeo da ulazim. Šta god da je bilo, on je moj brat i uvek ću ga voleti. Naravno, sve to ukupno nije se dobro odrazilo na njegovu karijeru, ali svaki čovek na ovom svetu kroji svoju sudbinu, pa ni on nije izuzetak.

Sada ste ponovo u dresu Borca?

- Po povratku iz Poljske jednu sezonu nosio sam dres sarajevskog Željezničara, a ovog leta sam prihvatio Borčev poziv. Na neki način zatvorio sam krug i vratio se u matični klub. Iza Borca  je turnbulentan period, ali se on sada stabilizovao, ima maksimalnu podršku grada i siguran sam da mu predostoje fini trenuci. Iako sam imao i neke druge ponude, rešio sam da se vratim u Banjaluku, jer se ovde pravi dugoročni plan, po kojem je cilj da u naredne tri do četiri godine ekipa izađe i u Evropu. Trener je Branislav Krunić, a na Zlatiboru ćemo ostati 14 dana i trudićemo se da ih maksimalno iskoristimo kako bismo spremni dočakeli start Premijer lige.

Da li pratite igre Vojvodine?

- Često sam bio u prilici da gledam njene utakmice, jer mi je uvek drago kada vidim crvenu i belu boju novosadskog tima. Znam da ovim sadašnjim momcima nije lako, jer se od Voše uvek očekuju vrhunski rezultati, ali je jasno i to da navijači moraju da imaju strpljenja da mladi fudbaleri sazreju i onda će biti puno razloga za radost. Od aktuelnih igrača jedino poznajem Daniela Graovca, s kojim sam igrao u Željezničaru – kazao  je Stojan Vranješ.

Tekst i foto: A. Predojević