Удружене историја фудбала и повијест ногомета

 Чим га је поставио на интернет, почео је свакодневно да расте број посета заинтересованих и из најљућих забити бивше Југе. Како и не би, с обзиром на то да је прикупио импресивно обиље разноврсног материјала од 1922, кад је фудбала на нашим просторима још увек био у свом „палеолиту“, али је тада организован први шампионат Краљевине СХС.

Није често да се људи тако млади као Небојша, заинтересују за историју, па макар и фудбалску, али је он неуморан ентузијаста. Све систематизовано у том онлајн алманаху, захтевало је времена, стрпљења и контаката с безброј људи, док су истраге по архивама трајале бар осам година. А кренуо је с не баш толико грандиозним амбицијама.

„Пратећи нижеразредне лиге, одмалена сам слагао статистику и намеравао да све ставим у „Енциклопедију фудбалских клубова Србије. Желео сам да у њу уђу сви који постоје, без обзира на ранг, све до 1992. Но, није било добре воље многих, који не воде баш много рачуна о свом историјату, па чак не знају ни најбаналније факте. Зато сам након неколико година морао одустати од идеје“, објашњава Јаковљевић.

Али, пошто је остало много прикупљеног материјала, није желео да га пусти у ветар. Наставио је да истражује па налетео на сајт који минуциозно обједињује историју фудбала у Мађарској и одмах кренуо да прави нешто слично за територију своје домовине. А почео је од нуле, на интернету закупио посебан домен и сам га уређивао, окупивши неколико људи сличне провенијенције с балканских простора. Затим је приљежно наставио да своју књигу у електронској форми допуњава. А имало се и чиме. Јер, замислио је да сајт буде специјализовна дигитална архива Прве и Друге Југославије, дакле од 1918. до 1992.

„Раније ме тај период није привлачио, али сам схватио да је онај пре Другог рата практично „празан“ и препун митова, које су многи по сопственом нахођењу измишљали. Зато сам морао да закопам дубоко у прошлост, да бих потпуно схватио како је функционисала сама организација фудбалске игре тог доба“, објашњава Јаковљевић.

Успешно је идентификовао, готово до у детаље, све прволигашке утакмице између два рата и сваки постигнути гол. Установио је, између осталог, да је у том периоду 999 играча обувало копачке за клубове, који су наступали у елитном фудбалском првенству, а није пронашао имена за само 24. Заиста импресиван, „рударски“ посао. Ускоро ће изаћи из штампе Небојшина књига о свим домаћим фудбалским такмичењима до 1941.

Да се све не сведе само на пуке бројке и имена, Јаковљевић је сајт накрцао и бројним занимљивостима. Рецимо, да је 1939, у складу с изнуђеном децентрализацијом Краљевине, договорно расформиран Југословенски ногометни савез, из којег су настали Српски лоптачки савез, Хрватски ногометни савез и Словенска ногометна звеза. Хрвати су већ следеће године играли међународне утакмице, а Срби, иако су такође имали право, нису га

никад искористили из непознатих разлога. (Можда да их, као и много пута, не оптуже за унитаризам.) Након оснивања НДХ, хрватска репрезентација је наставила где је стала и први селектор био јој је Бернард Хигл, раније репрезентативац Југославије и првотимац загребачког „Грађанског“. Након рата је тренирао „Динамо“, с којим је 1951. освојио Куп ФНРЈ, а од 1956. до 1958. био помоћник славног Сепа Хербергера у репрезентацији Немачке, тада светског првака. У Србији је опоравак фудбала трајао више месеци јер је све што је умело да пика лопту похрлило у Београд. А трчало се по трави широм централне Србије и током окупације. 

Кад је требало организовати први послератни шампионат, није се могло јер је у Србији расформирано много клубова, да се и тако раскрсти са свиме што је постојало у prеthodnoj „трулој држави“ и „тамници народа“. Спекулисало се о томе да је „Црвена звезда“ настала од предратне „Југославије“, што није тачно, осим што јој је декретом додељено њено игралиште. Такође није истина да је ОФК „Београд“ наследник романтичног БСК-а, а загребачки „Динамо“ чувеног „Грађанског“. Сајт подсећа и на потоње велике успехе југословенских клубова из веома квалитетне Прве лиге, као и репрезентације, непревазиђене мајсторе какви су били Yajić, Каталински, Облак, Шурјак, браћа Сушић и многи други, али не заобилази ни, чини се, још бројније њихове неуспехе на међународном нивоу. Нажалост, и они су део историје, која би да се најрадије заборави.

Скроман је Небојша, али не крије да је имао и просветитељске амбиције, радећи на послу какав се обично поверава читавим институтима.

„Желео сам да исправим бројне измишљотине и грешке, које се већ годинама изнова понављају у нашој штампи и осталим медијима. Има их чак и у статистикама ФСЈ-а, као удруга и савеза насталих након распада СФРЈ, чак много више него по неофицијелним изворима. Зато сам хтео да што више људи сазна податке из аутентичних докумената и види непознате, пожутеле фотографије из, за спорт романтичних времена“, каже Небојша.

Након популарне ТВ серије Драгана Бјелогрлића „Монтевидео, Бог те видео“ те њеног другог и трећег дела, многи љубитељи фудбала су заинтересовани и за период пре Првог мондијала одиграног 1930. у Уругвају. А на сајту је и обиље података о наступима репрезентације те занимљивих анегдота које су се збиле пре и након утакмица домаћег првенства.

Јаковљевић је и коаутор шест књига посвећених фудбалу у бившој Југославији, а очекује да ће их бити још, да би се носталгичари подсетили на много тога доброг, али и тужног у историји најнародскијег спорта земље које више нема.

Стеван Милер