Поглед с трибине: ВАР убија драж и душу игре
Какво је време дошло, више се о ВАР-у (видео assistant реферее) у фудбалу прича, него о лепоти игре која је на свим меридијанима света прихваћена као најважнија споредна ствар на свету.
Лепота фудбалска јесте управо у његовој једноставности и прихватљивости свакоме и свугде, где постоји минимум простора да се лопта закотрља.
ВАР види много, али не види све, јер занемарује основну нит, драж игре. То би била и основна константа управо завршених утакмица Суперлиге у Суботици и Крушевцу. По ко зна који пут ВАР је усложио и до апсурда довео игру која је у својој суштини једноставна и лепа и која својим протагонистима омогућава да низом потеза демонстрирају сву лепоту такмичарског садржаја.
Стигли смо у фазу када на примену правила у фудбалу, осим живог човека, одлучује технологија! А, уз технолошка достигнућа, стиже и својеврстан парадокс: што нам технологија више тумачи правила, судије су све немоћније да се изборе за слободно судијско уверење, вековни, до фудбалске доктрине успостављени, темељ фудбалске постојаности и трајања, без преке потребе за мењањем суштине!
Без сумње, ВАР технологија, озваничена 2018. године на Светском првенству у Русији, унела је планетерну револуцију у фудбал. Али, донела је и бројне дилеме и неизбежно питање: у којој мери су стручњаци, фудбалери, тренери, навијачи, као и шира јавност припремљени да прихвате и прате напредак и „технолошку културу“ праћења једног екипног спорта као што је фудбал. Оно што се догађало последњих недеља код нас као и, присетимо се, на појединим европским утакмицама ту дилему подиже „на куб“.
Као кључно, намеће се питање: ко заправо суди утакмицу, главни судија или ВАР технологија? Прецизније назначено: ко коме, у свим спорним случајевима, „чува леђа“? Званично, главни судија прихвата или не прихвата сугестију ВАР-а. Међутим, утисак је, а и пракса је то потврдила, да је одлука коначна још у ВАР соби, или је донета на неком другом месту!
Хтели ми то или не, ВАР технологија постала је реалност и саставни део савременог фудбала. Тешко с њом, а још теже без ње. Временом, остаће само носталгично присећање на судије профила Пјерлуиђија Колине који је умео и да погреши и да сопствену грешку јавно призна, уз аплауз и одобравање. Технологија, полако али сигурно, у други план гура делиоца правде и његово „слободно судијско уверење“ на коме се темеље дух и драж правила фудбалске игре.
Коста Рајевић