ОПИС ЈЕСЕЊЕГ ДЕЛА СЕЗОНЕ ЗА ОФК БЕЧЕЈ СТАЈЕ У ТРИ РЕЧИ: Горе није могло
Српсколигашки караван је завршио јесење путешествије, па је време за сумирање урађеног у првој деоници дугог фудбалског путовања или неурађеног, као што је случај са ОФК Бечеј 1918.
Када је српсколигаш са Тисе у питању, све стаје у три речи – горе није могло!
Оваква констатација делује помало депримирајуће, али је истинита. У 15 утакмица укњижена је само једна победа пред својим навијачима, минималним резултатом, против на половини сезоне другопласиране Слободе из Доњег Товарника. Пет пута су поделили плен, а девет пута изгубили уз катастрофалну гол разлику 11:34. Сваки даљи моментар (не)учињеног током јесење полусезоне је сувишан. Ипак, ево неких запажања.
Припремни период је почео веома амбициозно. Осокољени опстанком у самом финишу минуле сезоне, задржали су искусног тренера Драгана Ивановића, који се латио посла и ангажовао стручну екипу Покрајинског завода за спорт и медицину спорта из Новог Сада ради тестирања свих играча, како би се направио адекватан план припрема. Неки чланови клупског руководства су ишли тако далеко да су најављивали борбу за сам врх војвођанских српсколигаша!?
Важан фактор у читавој причи је прелазни рок. Уместо да су тренеру Драгану Ивановићу дата сва овлашћења око ангажовања новајлија, то право добио је члан руководства Дејан Станојев!? И то је била прва „јабука раздора“. Епилог је познат. На сам дан старта нове сезоне, тренер Ивановић је поднео оставку и Бечејци су тиме одредили даљу судбину. Ангажован је Синиша Тосоровић, који је имао дугу и успешну епизоду у српсколигашу Дунаву из Прахова, али очито није био довољно упознат са стањем у матичном клубу, али га је понела жеља са ради у клубу где је научио прве фудбалску кораке.
Увидевши немоћ да уради нешто више са постојећим играчким кадром споразумно је прекинуио сарадњу и за трећег шефа стучног штаба постављен је Милорад Јањуш, који је био асистент Драгану Ивановћу и био је упознат са стањем у клубу, али се потајно надао да ће „шок терапија“ са променом тренера и неке његове идеје покренути ростер из летаргије, али...
– Охрабрвало ме је то што се на тренинзима вредно радило, па, чак, много тога и на утакмицама спроводило, али нам је недостајало искуство и пред својим и пред противничким голом. Томе треба додати да нас је напустила и спортска срећа, а без ње је тешко бележити позитивне резултате. На крају нас је задесила и недаћа административне природе, па нам је радост после победе над Борцем из Шајкаша трајала само пар сати, пошто нам је саопштено да смо изгубили утакмицу службеним резултатом и пар дана касније да нам је одузет и један бод, па смо полусезону завршили са седам, уместо 11 бодова – вели тренер Милорад Јањуш.
У таквој ситуацији треба брзо и трезвено размишљати, али Бечејци опет имају времена. Било је речи да ће клупско руководство имати састанак 10. децембра и тада донети прве смернице шта и како даље, али до њега није дошло.
– Налазимо се у заиста деликатној ситуацији и морамо три пута мерити и једанпут сећи. Да бисмо се извукли из актуелног стања на табели, потребно је да имамо тим квалитета за сам врх. Ми то немамо и, имајући у виду финансијако стање, мало је вероватно да ћемо моћи да поправимо ростер. У таквој ситуацији можда је најбоље да се помиримо са актуелном судбином и пружимо прилику младим играчима како би стекли искуство и у наредној сезони покушамо да се експресно вратимо међу српсколигаше. Али, то није коначна одлука. Клупско руководство ће за који дан одлучити којин путем ћемо даље – рекао нам је спортски сиректор Бечејаца Милош Андрић.
Није ово новина у бечејском фудбалу. И раније је било успона и још стрмоглавијих падова. Наћи ће се решење и за актуелну незавидну ситуацију. Само се поставља питање хоће ли до тога доћи брзо или...
Трилинг играо на свим утакмицама
Само су тројица играча играла на свим утакмицама, али они нису сакупили и највећу минутажу. По 15 пута у стартном саставу били су везиста Милош Радаковић (играо 1.297 минута) и Стефан Симин (1.273), док је Зоран Влаисављевић три пута улазио као резерва (1.000). По једанпут су узостали Данијел Павловић (1.297) и Војислав Станаћев (953). По 13 пута на терену су били Немања Вјештица (1.260), Младен Станковић ((1.064), Исидор Милованов (1.043), Владан Воргучин (999) и Вук Вјештица (545). Милан Десница је носио дрес ОФК Бечеј 1918 на 12 утакмица (460), двоцифрене бројке (10) уписали су још капитен Илија Тутњевић (878) и млади Матеја Медић (200). Александар Ћук (570) и Чедомир Томчић (765) су били на терену по девет пута, једанпут мање је играо Матеја Тодоровић (209), Лука Бижићић (269) и Веделин Губеринић (180) су по седам пута играли, резервни голман Војин Марковић (307) је био на голу четири пута, једапут мање на терену се нашао Ференц Цетењи (95), по два пута су шансу добијали Алекса Перић (112) и Милан Вучков (16), а само једанпут су осетили драж играња на српсколигашкој утакмици Филип Кирти (45) и Милош Сремчевић (28).
Ефикасност рак рана
Основни разлог полусезоне за заборав Бечејаца је неефикасност. Иако старт није тако што наговештавао, јер су на премијери у Дивошу постигли два гола, оба пута је стрелац био Стефан Симин, како је првенствена трка одмицала, то је све извесније било да ће ефикасност бити „рак рана“. Није да није било прилика, али је лопта ретко стизала до мреже. Истина, Симин је у петом колу постигао четврти гол и на томе се зауставио поневши епитет првог стелца екипе. Три гола, иако му то није у опису посла, постигао је Чедомир Томчић, два гола су дело капитена Илије Тутњевића, а по једанпут су се у листу стрелаца уписали: Немања Вјештица, Милош Радаковић и Младен Станковић. Укупно 12 голова на 15 утакмица је премало, па отуда и мали број бодова. Јер, без голова нема бодова.