Омладинска школа „Илија Пантелић“, расадник играчког кадра ФК Војводина

Идеју о оснивању сопственог центра и у њему клупске школе фудбала покренуо је тадашњи директор ФК Војводина, легендарни Вујадин Бошков. Визионар времена у коме се затекао, Бошков је тада критикован од комунистичких власти, чији су властодршци у Центру видели опонента соцреалистичким вредностима друштва. У пракси је школовање играча и њихова каснија продаја на међународној фудбалској пијаци сувише подсећала на капиталистички систем размишљања и рада, у коме су пословна и финансијска ефикасност претпостављене критеријумима идеолошки обојеног друштва. Не наишавши на разумевање у земљи, Бошков се отиснуо преко границе, прихвативши понуду холандског Ден Хага... Остало је историја.

У међувремену, на планети нема меридијанима на коме фудбалери Војводине, стасали у Бошков центру, нису оставили белег као подсећање на сопствену вредност и богатство фудбалске традиције Новог Сада. Пола века касније, на теренима у Ветернику, у девет старосних група, у складу са Вујкетовом визијом, тренира 250 дечака.

-Недоумице нема, увек је у клубу приоритет стварање играча који ће бити конкурентни у сениорском тиму – на фону идеје Вујадина Бошкова је директор омладинске школе ФК Војводина Душко Грујић. – Уколико није конкурентан, онда гледамо да продајом директно из школе клуб заради. Ове године зарадили смо на Мајсторовићу (Динамо, Москва), Милошевићу (Штутгарт) и Ивановићу (Сампдорија). Не памтим време када је Бошков градио овај центар, али могу да посведочим да у овом веку никада услови за развој младих играча нису били тако квалитетни. Имамо све услове за рад, плате су редовне. Наш циљ је да одржимо квалитетан стручни кадар и мислим да у томе успевамо.

Нема клуба у Србији чије се руководство не залаже за регрутовање играчког потенцијала из сопствене школе. У Војводини су истрајали на томе да ослонац тима потраже у кругу деце стасале на теренима у Ветернику.

-Како да не будемо задовољни када међу тридесетак играча који конкуришу за сениорски састав, барем половина су изданци наше школе – вели Грујић. - Тај податак нам је пуно значајнији од резултата у такмичењима: кадети су у врху Лиге Србије, омладинци су у средини табеле, али ваља рећи да су Милошевић, Букинац и Ковачев у сениорском тиму и да смо још шесторицу најбољих међу њима уступили Кабелу на каљење у трећелигашком такмичењу. Немамо императив резултатског успеха у лигама. Кад желимо да покажемо вредност генерације, тада идемо са комплетним саставима, па тако кадети освоје Меморијал Нештицки, омладинци су троструки победници и браниоци титуле на Турниру пријатељстзва на Златибору у конкуренцији 16 најбољих састава од Триглава до Ђевђелије.

Фудбал одавно није једини изазов међу наследницима славних prеthodnika у шампионској традицији Војводине. Дух заједништва и припадности клубу развија се активностима у оквиру школе, али и изван објеката Бошков центра.

-У раду са нашом децом велику помоћ имамо у ангажману нашег психолога Микице Унчанин – подсећа Грујић. -Она нам сугерише садржаје предавања у различитим смеровима интересовања, заједнички одлазак у позориште, организацију квизова где у атмосфери дружења и заједништва едукујемо децу и слично. Сви похађају наставу, пратимо њихове резултате у школама и то јесте један од услова да би били чланови нашег клуба. На жалост, школа је изгубила образовно-васпитну димензију. Сада је само образовна установа, а ми имамо моћан васпитни реквизит који се зове лопта. Кад им кажемо „нема лопте, док се успех не поправи“, тада видите колико је лопта заиста квалитетан реквизит у васпитању.

Где год да оду, где год да се појаве, чланови омладинске школе ФК Војводина су пример и у понашању и у односу према вршњацима из супарничких акипа и према сваком окружењу на терену и око њега. Чекајући својих пет минута, сатима и данима, месецима и годинама, вредно одговарају на обавезе својих учитеља, следећи траг визије славног prеthodnika, који је пре пола века поставио темеље садржаја за 21. век.

Дипломирани психолог Микица Унчанин у клуб је дошла пре безмало осам година.

Указана ми је част да радим у ФК Војводина – каже Микица Унчанин – Било ми је потребно време да савладам специфичности рада у спортском колективу, како бих квалитетно одговорила на изазове у раду са младим фудбалерима. У почетку су мало зазирали, знате како је то у нашем друштву, у коме је повучен знак једнакости између посете психологу и „вршњачке дијагнозе“. Временом, нарочито у минуле три године, међу нашом децом преовладала је оцена о потреби за посетом психологу, приликом јављања било каквог проблема, у клубу, код куће, у школи, било где, јер се последице неминовно преносе на терен. Веровали или не, свакодневно се дечаци сами јављају на разговор, тражећи савет за превазилажење детектованог проблема    

L.Bakmaz