Наши странци: Фудбалера Уганде Џозефа Нестроја Кизита фанови „Воше” кандидовали за председника

Поготово ја. Неки је филозоф рекао: ниједан дан без црте, а моја је округла – на сасвим добром српском језику прича Џозеф Нестрој Кизито (37), који је наступао за фудбалску репрезентацију Уганде 34 пута, дуго и као капитен. Овдашњи љубитељи спорта га памте као стаменог бека „Војводине” са бројем 3 на дресу.

Рано је почео да пика лопту, својеручно направљену од сунђера невешто умотаног у најлон кесу. Тад је остао без мајке и судбина је хтела да му фудбал постане живот и омогући да брине о шесторо млађих и старијих сестара и браће. Помало жгољав, квргавих ногу, али са плућима газеле, трчао је невероватно брзо, био одличан у дуелима и већ са 18 година заиграо са популарни клуб „Вила„.

– Навијачи путују и по сто километара, крену дан раније бициклом, мотором, аутобусом, понесу храну и воду, на стадиону седе, понекад кувају, једу, пију, причају, певају и чекају почетак утакмице. Уживао сам кад истрчим на терен а сви кличу моје име. Њихова велика љубав терала ме је да дам максимум. Нисам морао да купујем храну, обућу ни одећу. Дођу обожаваоци на тренинг и позову у њихову радњу да бирам шта желим – сећа се Кизито, као и да му је непроцењиво помогао тренер Милутин Средојевић.      

Рођен у Прокупљу, играо је Мића широм СФРЈ, тренерску каријеру почео у Суботици, отиснуо се на Црни континент, постао фудбалски Тито и пријатељује са многим челницима афричких држава. Зову га бели маг јер је за две деценије створио бројне националне тимове и играче, па и Кизу.

– Ми смо причали енглески, званичан језик Уганде, а он трчи и виче: „Ајмо, агресија.“ Тражио је да играмо срчано и непрекидно притискамо противника. Кад је љут, грди на српском. Није био строг, шалио се, разговарао са сваким, доносио нам воће. За многе је фудбалере, па и мене, други отац. Од „Виле” је направио шампиона Уганде три године заредом, а ја ушао у репрезентацију. И отац је скакао од среће кад сам постао капитен „ждралова„, пандан српских „орлова”. Жуто-црвено-црни дрес репрезентације носе и навијачи, који дупке напуне стадион и уз плес, вриску и урлике запале атмосферу, да противнику леде крв у жилама.

– Мића ми је говорио да сам добар за Европу и да ми је нашао клуб, што је сан сваког фудбалера из Африке. Мислио сам да ме зеза, али 2004. ето мене у „Срему„, где је знао Вићентија Петровића Вићу. У Митровици сам искусио самоћу. Играчи ме позову на кафу, седнемо, гледамо се, смешкамо, али ћутимо, јер је енглески знао само Младен Божовић, касније репрезентативац Црне Горе и одличан голман „Партизана”. 

Киза је у „Срему„ покривао целу леву страну, крај противника тутњао као брзи воз, али се после шест месеци самовања вратио кући.

– Млад сам се оженио и тамо оставио супругу Мерион и сина Винсента. Породица моје жене прихватила ме је за зета под условом да дотерам десет крава и донесем 5.000 долара. У Африци младожења мора да плати, докаже да је озбиљан и кадар да заради. Већ годинама приликом избора за мис Уганде девојке сем лепоте морају да покажу и знање муже крава.

– Из Срема ме свакодневно звао Вића и говорио је да има клуб за мене, али ја сам био одлучан да играм у првој лиги. У „Војводину„ сам јануара 2005. дошао са породицом. Следеће године, док сам био на припремама у Турској, родила ми се ћерка Весна. Супруга јој је дала име по медицинској сестри која јој је свесрдно помагала после порођаја.

У историју „Воше” је убрзо ушао спектакуларним голом којим је савладао Владимира Стојковића и после десет година прекинуо губитничку традицију на утакмицама са „Црвеном звездом”, лидером домаћег првенства. Испраћен је у свлачионицу овацијама, а еуфорија се преселила и на улице Новог Сада. Скандирало се „Богу фала што сам Лала„ и „Пази, пази, Воша гази„, а неко од фанова је на једној лиманска зграда написао огроман графит: Киза фор президент. 

Новосадски пријатељи се сећају Кизе као честитог и штедљивог човека који сваки динар шаље кући. У Кампали је по немачком пројекту дигао простран породични дом и кад је дошло време да син пође у школу, Мерион и деца отишли су у Уганду. Породицу је касније увећао и други син Вијера.

– Тешко ми је било да на скајпу гледам како моја мезимица Весна плаче и хоће да иде кући. Убеђивао сам је да је то њен дом, а она вели да је кућа тамо где је бело, хладно и лепо. Тражила је снег Војводине.

Са пехарима које је 2006. и 2009. добио од навијача као најбољи играч тима, прешао је 2010. у „Партизан„ и прославио освајање дупле круне. Ипак, није се у тиму снашао и идуће године вратио се у домовину, где је Мића као селектор репрезентацију одвео на шампионат континента.

– После 39 година чекања, неизрецива срећа! Две трећине становника Уганде млађи су од 40 година и нисмо имали прилику да химну своје земље чујемо на Купу афричких нација – сећа се Киза, који на свом Фејсбук профилу држи знамење „Војводине” и ФСС, данас по терену трчи као тренер и ускоро ради лиценце долази у Србију.

Јелена Стаменковић