Naši stranci: Fudbalera Ugande Džozefa Nestroja Kizita fanovi „Voše” kandidovali za predsednika

Pogotovo ja. Neki je filozof rekao: nijedan dan bez crte, a moja je okrugla – na sasvim dobrom srpskom jeziku priča Džozef Nestroj Kizito (37), koji je nastupao za fudbalsku reprezentaciju Ugande 34 puta, dugo i kao kapiten. Ovdašnji ljubitelji sporta ga pamte kao stamenog beka „Vojvodine” sa brojem 3 na dresu.

Rano je počeo da pika loptu, svojeručno napravljenu od sunđera nevešto umotanog u najlon kesu. Tad je ostao bez majke i sudbina je htela da mu fudbal postane život i omogući da brine o šestoro mlađih i starijih sestara i braće. Pomalo žgoljav, kvrgavih nogu, ali sa plućima gazele, trčao je neverovatno brzo, bio odličan u duelima i već sa 18 godina zaigrao sa popularni klub „Vila„.

– Navijači putuju i po sto kilometara, krenu dan ranije biciklom, motorom, autobusom, ponesu hranu i vodu, na stadionu sede, ponekad kuvaju, jedu, piju, pričaju, pevaju i čekaju početak utakmice. Uživao sam kad istrčim na teren a svi kliču moje ime. Njihova velika ljubav terala me je da dam maksimum. Nisam morao da kupujem hranu, obuću ni odeću. Dođu obožavaoci na trening i pozovu u njihovu radnju da biram šta želim – seća se Kizito, kao i da mu je neprocenjivo pomogao trener Milutin Sredojević.      

Rođen u Prokuplju, igrao je Mića širom SFRJ, trenersku karijeru počeo u Subotici, otisnuo se na Crni kontinent, postao fudbalski Tito i prijateljuje sa mnogim čelnicima afričkih država. Zovu ga beli mag jer je za dve decenije stvorio brojne nacionalne timove i igrače, pa i Kizu.

– Mi smo pričali engleski, zvaničan jezik Ugande, a on trči i viče: „Ajmo, agresija.“ Tražio je da igramo srčano i neprekidno pritiskamo protivnika. Kad je ljut, grdi na srpskom. Nije bio strog, šalio se, razgovarao sa svakim, donosio nam voće. Za mnoge je fudbalere, pa i mene, drugi otac. Od „Vile” je napravio šampiona Ugande tri godine zaredom, a ja ušao u reprezentaciju. I otac je skakao od sreće kad sam postao kapiten „ždralova„, pandan srpskih „orlova”. Žuto-crveno-crni dres reprezentacije nose i navijači, koji dupke napune stadion i uz ples, vrisku i urlike zapale atmosferu, da protivniku lede krv u žilama.

– Mića mi je govorio da sam dobar za Evropu i da mi je našao klub, što je san svakog fudbalera iz Afrike. Mislio sam da me zeza, ali 2004. eto mene u „Sremu„, gde je znao Vićentija Petrovića Viću. U Mitrovici sam iskusio samoću. Igrači me pozovu na kafu, sednemo, gledamo se, smeškamo, ali ćutimo, jer je engleski znao samo Mladen Božović, kasnije reprezentativac Crne Gore i odličan golman „Partizana”. 

Kiza je u „Sremu„ pokrivao celu levu stranu, kraj protivnika tutnjao kao brzi voz, ali se posle šest meseci samovanja vratio kući.

– Mlad sam se oženio i tamo ostavio suprugu Merion i sina Vinsenta. Porodica moje žene prihvatila me je za zeta pod uslovom da doteram deset krava i donesem 5.000 dolara. U Africi mladoženja mora da plati, dokaže da je ozbiljan i kadar da zaradi. Već godinama prilikom izbora za mis Ugande devojke sem lepote moraju da pokažu i znanje muže krava.

– Iz Srema me svakodnevno zvao Vića i govorio je da ima klub za mene, ali ja sam bio odlučan da igram u prvoj ligi. U „Vojvodinu„ sam januara 2005. došao sa porodicom. Sledeće godine, dok sam bio na pripremama u Turskoj, rodila mi se ćerka Vesna. Supruga joj je dala ime po medicinskoj sestri koja joj je svesrdno pomagala posle porođaja.

U istoriju „Voše” je ubrzo ušao spektakularnim golom kojim je savladao Vladimira Stojkovića i posle deset godina prekinuo gubitničku tradiciju na utakmicama sa „Crvenom zvezdom”, liderom domaćeg prvenstva. Ispraćen je u svlačionicu ovacijama, a euforija se preselila i na ulice Novog Sada. Skandiralo se „Bogu fala što sam Lala„ i „Pazi, pazi, Voša gazi„, a neko od fanova je na jednoj limanska zgrada napisao ogroman grafit: Kiza for prezident. 

Novosadski prijatelji se sećaju Kize kao čestitog i štedljivog čoveka koji svaki dinar šalje kući. U Kampali je po nemačkom projektu digao prostran porodični dom i kad je došlo vreme da sin pođe u školu, Merion i deca otišli su u Ugandu. Porodicu je kasnije uvećao i drugi sin Vijera.

– Teško mi je bilo da na skajpu gledam kako moja mezimica Vesna plače i hoće da ide kući. Ubeđivao sam je da je to njen dom, a ona veli da je kuća tamo gde je belo, hladno i lepo. Tražila je sneg Vojvodine.

Sa peharima koje je 2006. i 2009. dobio od navijača kao najbolji igrač tima, prešao je 2010. u „Partizan„ i proslavio osvajanje duple krune. Ipak, nije se u timu snašao i iduće godine vratio se u domovinu, gde je Mića kao selektor reprezentaciju odveo na šampionat kontinenta.

– Posle 39 godina čekanja, neizreciva sreća! Dve trećine stanovnika Ugande mlađi su od 40 godina i nismo imali priliku da himnu svoje zemlje čujemo na Kupu afričkih nacija – seća se Kiza, koji na svom Fejsbuk profilu drži znamenje „Vojvodine” i FSS, danas po terenu trči kao trener i uskoro radi licence dolazi u Srbiju.

Jelena Stamenković