НАШИ СТРАНЦИ Кад нема Егејског мора, добро је и Панонско

Рођена је ратне 1944. и у жељи да најаве победу на фашизмом, дали су јој име Ники – победа. У то доба патријархата жене су и презименом припадале оцу или мужу. У међувремену су се избориле за независност, чувају своје презиме у браку и не морају додати мужевљево, а деца га, по договору родитеља, добијају по оцу или мајци.

– Мој крај родно је место Олимпијских игара. Многи мисле да су добиле име по планини Олимпу, обитавалишту богова, а заправо су по градићу Олимпију, удаљеном тек 60 километара од мог села на узвишици изнад мора. Родитељи су се преселили у Атину, где сам завршила гимназију и на факултету студирала старогрчки, латински, француски. Моја је околина била просоцијалистички оријентисана, па сам желела да научим и руски. Отац ми је нашао учитеља, Белоруса, с којим сам радила четири године. Он је заслужан, или крив, што сам овде – објашњава шеретски, сећајући се мајског дана пред крај студија кад није пошла у биоскоп с мајком и млађом сестром Стелом, већ је остала код куће.

Тад девојке нису саме смеле у излазак, већ је прво је морао ићи старији брат или неки рођак да погледа филм, па ако оцени да ваља, врати се по сестру.

– Долази отац и каже: „Зар се ниси уморила учећи? Изађи до трга и погледај фолклор из Југославије.” С ким сад да идем, вајкала сам се. Иди с братом од тетке и сестром. Послушам га, мислећи како је сад прилика да са Словенима проверим своје знање језика. У паузи приђем, обратим се на руском. Дошао је Душан, члан КУД-а „Соња Маринковић”, који је студирао руски, и лепо смо се разумели. Фолклораши осташе недељу дана, дружили смо се, разменили адресе и дописивали се три године. На руском, наравно. Ја сам с братом Василисом долазила овамо, Душко к нама. На почетку је било пријатељство и временом смо се заљубили. Душко ме је у писму запросио – прича наша странкиња.

После факултета, Ники је дошла у Југославију. Мама Георгија и тата Панајотис су волели зета, али нису били одушевљени тиме да им ћерка иде у други свет. Бринули су шта ће радити.

– Рекла сам им: Било шта, спремна и у пакао с Душком – каже она.

После пет месеци добила је држављанство и запослила се у Гимназији „Моша Пијаде” у Новом Саду да предаје латински мађарским одељењима, под условом да савлада мађарски. А није ни српски. Професорка Радничког универзитета хвалила је њен изговор. Срећом, ускоро је прешла у Гимназију „Светозар Марковић”, касније Карловачку, па у Медицинску школу.

– Српски сам сама учила уз uybеnika француског. Граматика је слична, малтене иста. Ширила сам фонд речи, а Душко ме је исправљао кад грешим. Слушала сам и говорила као и овдашњи људи. Душко се изненадио кад сам рекла да ме „болу ноге”.

– Тако сам чула од тетка Драгице.

– Не слушај комшилук већ књигу и мене – рече ми Душко.

– Ми у грчкој немамо славе. Тетка Драгица ме позове на славу. Ја купим цвеће и кад сам ушла у кућу кажем: „Чика Милета, свеца Вам Вашег честитам.” За столом смех. Тетка Драгица ме похвали: „Одлично си му рекла. Тако му и треба кад не верује у Бога.” Раније сам чула „свеца ти твог”, не знајући да је то псовка. Кад су ми објаснили, да умрем од стида! – сећа се Ники.

– У трудноћи смо планирали име детета и ћерка је требало да се зове Јелена, по мојој свекрви. Но, Душко се предомислио и тражио неко старо грчко име да се деци зна грчко порекло, а по презимену да су српска. Направим списак и он одабере Исмини, то је Антигонина сестра. Зовемо је Мина. Овде је студирала енглески, магистрирала у Атини, где живи као преводилац. Млађа Ифигенија, доктор латинског и старогрчког, професорка је на Одсеку за историју новосадског Филозофског факултета – вели Ники.

Кад преводи, све лекторски проверава Мина. Почела је с две године, учећи маму да правилно акцентује „папуче”.

– И данас ме исправља, а ја питам зар није довољно што улепшавам српски језик? – смешка се Ники, и памти с носталгијом да је пре ратних деведесетих у Новом Саду било и по петсто страних студената.

Онима из Грчке је помагала да науче српски, па је на Факултету физичке културе имала и тридесетак академаца.

Душан је радни век провео као секретар Савеза за борбу против рака Војводине и упоставио сарадњу са сличним асоцијацијама у Грчкој. Мама и ћерке су преводиле грчке брошуре, које су дељене по школама, док су Грци помагали одлазак наших лекара на стручне симпозијуме.

Ники и данас много преводи. Радост јој чине ћерке и унуци. Студент Стефан има већ 20 година и с родитељима живи у Атини. Петогодишња Елафина је овде. Често је с баком, која је две трећине живота провела жудећи за otaybinom или домовином.

Јелена Стаменковић