Лучанац Милан Бојовић води битку за најбољег стрелца у Суперлиги

Каријера му траје, ево, већ пуних 17 година, али, како сам тврди, о њеном завршетку не размишља, јер се осећа као да му је 10 лета мање. С „буба-маром“ је почео да се дружи у родним Лучанима, а животни круг га је поново довео на почетак, у дрес Младости, који носи поносно и с великим успехом. Он се, између осталог, мери и тиме што је, уз вршњака и пријатеља Андрију Калуђеровића из Рада, сувласник голгетерског рекорда: обојица су до сада постигли по 75 голова.

- Андрија и ја смо генерација, он је играо у млађим категоријама ОФК Београда, а ја сам, после почетка Лучана, фудбал наставио да учим у школи Партизана – присетио се Бојовић у разговору за „Дневник“. – Били смо заједно и чланови кадетске репрезентације тадашње државе Србије и Црне Горе и чак смо делили собу и били цимери. Пуно година касније, ево, водимо „мртву трку“ за рекордера по броју постигнутих голова, сустижемо један другог практично из недеље у недељу и не дозвољавамо оном другом да дишемо.

Пут којим је Бојовић ишао, водио га је кроз многе домаће екипе, а играо је и у Грчкој, Израелу и Казахстану.

- Заиста сам променио доста клубова и земаља у којима сам играо, а у сениорском фудбалу обрео сам се са 17 година. Први клуб био ми је Раднички Стобекс из места Клупци, код Лознице. Како сам био Партизанов ђак, наставио сам у Телеоптику, у којем је тренер био данас нажалост покојни Благоје Пауновић, човек који ме је, уз Звонка Поповића, научио свему што о фудбалу знам. Нажалост, иако сам одиграо топ-сезону, нисам добио понуду да потпишем уговор с црно-белима и почела је моја одисеја.

Најбољи спортиста Јагодине

Сада већ давне 2010. године, после сјајних игара у дресу тадашњег члана елитне лиге, екипе Јагодине, Милан Бојовић био је проглашен за најбољег спортисту у овом граду.

- Новчани износ који ми је припао износио је 500 евра – евоцирао је успомене популарни Бојке. – На пријему који је био приређен тим поводом, нашле су се и две самохране мајке, једна је имала шесторо, а друга чак осморо деце. Нисам се двоумио, одлучио сам да им поклоним тај новац по пола и немате појма како је лепо било видети њихове осмехе на лицима.

Променио је, дакле, Бојовић доста клубова током каријере, а сезону и по, од 2011. до јануара 2013. године, провео је и у Војводини. У црвено-белом дресу, казује статистика, наступио је у 51 утакмици и постигао 12 голова.

- У Нови Сад сам дошао после боравка у Јагодини и за Војводину ме вежу заиста лепе успомене. Играо сам у генерацији Медојевића, Меребашвилија, Абубакара, Стевановића, Трајковића, Мојсова, Вулићевића, почињали су тада Полетановић и Радоја, а тренери с којима сам сарађивао били су Ристовски, па Вукићевић, Загорчић...

Не пропушта прилику наш саговорник да нагласи како највећу подршку има од чланова своје породице, која га увек погура да лакше преброди неке кризне тренутке.

- Супруга Анђела, ћерка Кјара (4) и син Матео (1,5) увек су уз мене, баш као и родитељи и брат. Здрава породица је мој стуб свега, а у новембру очекујемо још једну принову, тако да се ширимо.

Ипак, Милан је напунио 34 године и, барем по мерилима која су код нас уврежена, ушао је у познији играчки период.

- У фудбалу су године само бројке. Зар о томе не сведоче примери Ибрахимовића или Роналда, а у српском фудбалу, рецимо, Николе Дринчића? Не осећам притисак година, делује ми као да сам их тек напунио 24 и трудићу се да играма доприносим успесима тима за који наступам. Уз здрав живот, желим да играм докле год будем могао, а уговор с Младости истиче ми на крају првенства. Видећемо шта ће се после тога дешавати, мада не бих имао ништа против тога ни да останем у Лучанима – констатовао је Милан Бојовић.

А. Предојевић