Lučanac Milan Bojović vodi bitku za najboljeg strelca u Superligi

Karijera mu traje, evo, već punih 17 godina, ali, kako sam tvrdi, o njenom završetku ne razmišlja, jer se oseća kao da mu je 10 leta manje. S „buba-marom“ je počeo da se druži u rodnim Lučanima, a životni krug ga je ponovo doveo na početak, u dres Mladosti, koji nosi ponosno i s velikim uspehom. On se, između ostalog, meri i time što je, uz vršnjaka i prijatelja Andriju Kaluđerovića iz Rada, suvlasnik golgeterskog rekorda: obojica su do sada postigli po 75 golova.

- Andrija i ja smo generacija, on je igrao u mlađim kategorijama OFK Beograda, a ja sam, posle početka Lučana, fudbal nastavio da učim u školi Partizana – prisetio se Bojović u razgovoru za „Dnevnik“. – Bili smo zajedno i članovi kadetske reprezentacije tadašnje države Srbije i Crne Gore i čak smo delili sobu i bili cimeri. Puno godina kasnije, evo, vodimo „mrtvu trku“ za rekordera po broju postignutih golova, sustižemo jedan drugog praktično iz nedelje u nedelju i ne dozvoljavamo onom drugom da dišemo.

Put kojim je Bojović išao, vodio ga je kroz mnoge domaće ekipe, a igrao je i u Grčkoj, Izraelu i Kazahstanu.

- Zaista sam promenio dosta klubova i zemalja u kojima sam igrao, a u seniorskom fudbalu obreo sam se sa 17 godina. Prvi klub bio mi je Radnički Stobeks iz mesta Klupci, kod Loznice. Kako sam bio Partizanov đak, nastavio sam u Teleoptiku, u kojem je trener bio danas nažalost pokojni Blagoje Paunović, čovek koji me je, uz Zvonka Popovića, naučio svemu što o fudbalu znam. Nažalost, iako sam odigrao top-sezonu, nisam dobio ponudu da potpišem ugovor s crno-belima i počela je moja odiseja.

Najbolji sportista Jagodine

Sada već davne 2010. godine, posle sjajnih igara u dresu tadašnjeg člana elitne lige, ekipe Jagodine, Milan Bojović bio je proglašen za najboljeg sportistu u ovom gradu.

- Novčani iznos koji mi je pripao iznosio je 500 evra – evocirao je uspomene popularni Bojke. – Na prijemu koji je bio priređen tim povodom, našle su se i dve samohrane majke, jedna je imala šestoro, a druga čak osmoro dece. Nisam se dvoumio, odlučio sam da im poklonim taj novac po pola i nemate pojma kako je lepo bilo videti njihove osmehe na licima.

Promenio je, dakle, Bojović dosta klubova tokom karijere, a sezonu i po, od 2011. do januara 2013. godine, proveo je i u Vojvodini. U crveno-belom dresu, kazuje statistika, nastupio je u 51 utakmici i postigao 12 golova.

- U Novi Sad sam došao posle boravka u Jagodini i za Vojvodinu me vežu zaista lepe uspomene. Igrao sam u generaciji Medojevića, Merebašvilija, Abubakara, Stevanovića, Trajkovića, Mojsova, Vulićevića, počinjali su tada Poletanović i Radoja, a treneri s kojima sam sarađivao bili su Ristovski, pa Vukićević, Zagorčić...

Ne propušta priliku naš sagovornik da naglasi kako najveću podršku ima od članova svoje porodice, koja ga uvek pogura da lakše prebrodi neke krizne trenutke.

- Supruga Anđela, ćerka Kjara (4) i sin Mateo (1,5) uvek su uz mene, baš kao i roditelji i brat. Zdrava porodica je moj stub svega, a u novembru očekujemo još jednu prinovu, tako da se širimo.

Ipak, Milan je napunio 34 godine i, barem po merilima koja su kod nas uvrežena, ušao je u pozniji igrački period.

- U fudbalu su godine samo brojke. Zar o tome ne svedoče primeri Ibrahimovića ili Ronalda, a u srpskom fudbalu, recimo, Nikole Drinčića? Ne osećam pritisak godina, deluje mi kao da sam ih tek napunio 24 i trudiću se da igrama doprinosim uspesima tima za koji nastupam. Uz zdrav život, želim da igram dokle god budem mogao, a ugovor s Mladosti ističe mi na kraju prvenstva. Videćemo šta će se posle toga dešavati, mada ne bih imao ništa protiv toga ni da ostanem u Lučanima – konstatovao je Milan Bojović.

A. Predojević