ФУДБАЛСКИ АС БУДУЋНОСТ ВИДИ С ДРУГЕ СТРАНЕ АУТ ЛИНИЈЕ Гојко Качар не жали ни за чим и започиње тренерску каријеру
Путеви судбине заиста су недокучиви и никада човек не може да зна, ма колико да му је нешто на било који начин предодређено, куда ће да га одведу. Да је Гојко Качар (36) размишљао о томе да наследи стричеве Слободана и Тадију, наша земља можда би добила још једног боксерског аса, али тако није било.
- Сва браћа и сестре у породици су у спорту, али о томе да ли ћете постати врхунски у томе за чега сте се определили, не пресуђује само породично наслеђе и ген који у себи носите – за „Дневник“ је објаснио Гојко. – Јесте и то важно, али је пресудно у свему то да будете спремни за велики рад, којим треба да надоградите урођени таленат. Уз то, моја бака с очеве стране бранила нам је, мислим на нас, њене унуке, да се бавимо борилачким спортовима, јер, како је говорила, није могла више да гледа како јој туку децу. То се поклапало с мојом љубављу према фудбалу и лако сам изабрао свој спорт.
Колики вам је, ипак, притисак стварало то што су вам стричеви били врхунски спортисти, не само у домаћим, већу планетарним оквирима?
- Искрено, пријало ми је то што су ме пратиле приче о Тадији и Слободану, јер су, баш у сваком контексту, имале позитиван предзнак. Уз то, разговори које сам с њима имао, пуно су ми помогли у каријери и дефинитивно нисам осећао никакав притисак.
Војводина је била клуб у којем сте почели да стичете прва фудбалска знања?
- Кренуо сам најпре у школицу фудбала Мике Радосава, а тек потом прешао сам међу „петлиће“ Војводине. У њој сам играо у свим млађим категоријама и стигао до првог тима, за који сам дебитовао код тренера Банета Смиљанића, веома рано, с непуних 17 година и то на препуној „Маракани“, у утакмици с Црвеном звездом која је тада прослављала освајање титуле. Био је то непоновљив догађај за младог играча, нешто што и дан-данас с поносом памтим и драга успомена.
Они нешто мало старији навијачи Воше, памте утакмицу коју сте одиграли у Београду, с Партизаном, када је резултат био 3:3, а сва три гола за црвено-беле били су ваше дело. Да ли вам је то била најбоља утакмица за Новосађане?
- Партизан је био први, а ми други на табели и да, тај сусрет остаће заувек запечаћен у мом срцу и читавој каријери.
Прилично рано дебитовали сте и за А тим наше земље, а прошли сте и кроз све млађе категорије национале екипе?
- Играо сам за У-21 тим у финалу на ЕП, када је селектор био Мирослав Ђукић, па сам још једном играо на овом такмичењу, а 2008. наступио сам и на Олимпијади у Пекингу. С таквом „препоруком“, с 20 година, Хавијер Клементе позвао ме је у најбољу репрезентацију, а 2010. године био сам и учесник Мундијала у Јужној Африци. Данас када се присетим, могао сам и више да урадим у изабраној екипи, али су ме неке ствари, пре свега тешка повреда коју сам имао 2013. године, у томе спречиле. Управо тада се и завршио мој статус репрезентативца...
Готово читаву каријеру по одласку из Новог Сада провели сте у Немачкој. Како бисте оценили тај период?
- Отишао сам напоље 2008. године и играо за Херту и Хамбургер, касније и за Аугсбург. Ипак, најбољи период био ми је онај у Берлину, јер ми се, управо у Хамбургу, догодио тежак прелом ноге, после ког у мојој каријери више ништа није било исто. Опоравак је потрајао баш дуго и тада ми је пуно помогао Ранко Кривокапић, садашњи тренер Војводине, који ме је позвао у јапанску Осаку, чији је тренер био. Ни сам нисам знао колико могу и то ми је заиста пуно значило у том тренутку, иако сам у Јапану провео само неколико месеци.
Каријеру сте завршили 2019. године, носећи дрес кипарског Анортозиса, а међу присталицама новосадске „старе даме“ ширила се прича о томе како постоји шанса да се вратите у матични клуб да заокружите судбинску кружницу вашег активног бављења фудбалом?
- Постојали су неки разговори с људима из Војводине да се вратим, али сам био на заласку и физички потрошен. Нисам једноставно осећао да својом игром могу да помогнем црвено-белима и то је био једини разлог због ког нисам прихватио позив. Међутим, сада сам поново ту, додуше у другој, тренерској улози и верујем да ћу моћи и умети да на неке нове нараштаје пренесем искуство које сам стекао. Војводину доживљавам као свој клуб, средину у којој сам одрастао и васпитао се и желим да јој то узвратим на овај начин.
Жалите ли због нечега што сте могли, а нисте остварили у играчкој каријери?
- Не верујем да бих било шта мењао. Богу хвала за каријеру коју сам имао. Било је неких понуда да одем у неке друге клубове, али те дилеме решавао сам уз помоћ осећаја који сам имао у стомаку и који ми је помагао при одлуци где треба да одем - додао је Гојко Качар.
Александар Предојевић
Није Гојко пропустио прилику да истакне да је постигао успех на важном, животном пољу.
- Остварио сам се као отац, јер смо супруга Ива и ја добили пре годину и по дана ћерку Миу. Надамо се да ће се наша породица још проширити, а на питање које су ми многи постављали, а које се тиче њихове дилеме због чега нисам решио да останем да живим у Немачкој, одговор је једноставан: желим да ми деца одрастају међу својима, уз породицу и пријатеље – нагласио је Качар.
Одмах пошто је потписао уговор с Војводином, Качар је, заједно са шефом струке Душаном Бајићем и Секулом Рашиованом, одлучио да преузме тим Младости ГАТ.
- Познајем дуго Душана и Секулу и прија ми рад с њима – казао је наш саговорник. – Уз то, могу доста тога од њих да научим и надам се да ћемо, заједно с играчима, успети да остваримо циљ и извучемо се из опасне зоне у којој смо тренутно.