FUDBALSKI AS BUDUĆNOST VIDI S DRUGE STRANE AUT LINIJE Gojko Kačar ne žali ni za čim i započinje trenersku karijeru

- Sva braća i sestre u porodici su u sportu, ali o tome da li ćete postati vrhunski u tome za čega ste se opredelili, ne presuđuje samo porodično nasleđe i gen koji u sebi nosite – za „Dnevnik“ je objasnio Gojko. – Jeste i to važno, ali je presudno u svemu to da budete spremni za veliki rad, kojim treba da nadogradite urođeni talenat. Uz to, moja baka s očeve strane branila nam je, mislim na nas, njene unuke, da se bavimo borilačkim sportovima, jer, kako je govorila, nije mogla više da gleda kako joj tuku decu. To se poklapalo s mojom ljubavlju prema fudbalu i lako sam izabrao svoj sport.

Koliki vam je, ipak, pritisak stvaralo to što su vam stričevi bili vrhunski sportisti, ne samo u domaćim, veću planetarnim okvirima?

- Iskreno, prijalo mi je to što su me pratile priče o Tadiji i Slobodanu, jer su, baš u svakom kontekstu, imale pozitivan predznak. Uz to, razgovori koje sam s njima imao, puno su mi pomogli u karijeri i definitivno nisam osećao nikakav pritisak.

Vojvodina je bila klub u kojem ste počeli da stičete prva fudbalska znanja?

- Krenuo sam najpre u školicu fudbala Mike Radosava, a tek potom prešao sam među „petliće“ Vojvodine. U njoj sam igrao u svim mlađim kategorijama i stigao do prvog tima, za koji sam debitovao kod trenera Baneta Smiljanića, veoma rano, s nepunih 17 godina i to na prepunoj „Marakani“, u utakmici s Crvenom zvezdom koja je tada proslavljala osvajanje titule. Bio je to neponovljiv događaj za mladog igrača, nešto što i dan-danas s ponosom pamtim i draga uspomena.

Oni nešto malo stariji navijači Voše, pamte utakmicu koju ste odigrali u Beogradu, s Partizanom, kada je rezultat bio 3:3, a sva tri gola za crveno-bele bili su vaše delo. Da li vam je to bila najbolja utakmica za Novosađane?

- Partizan je bio prvi, a mi drugi na tabeli i da, taj susret ostaće zauvek zapečaćen u mom srcu i čitavoj karijeri.

Prilično rano debitovali ste i za A tim naše zemlje, a prošli ste i kroz sve mlađe kategorije nacionale ekipe?

- Igrao sam za U-21 tim u finalu na EP, kada je selektor bio Miroslav Đukić, pa sam još jednom igrao na ovom takmičenju, a 2008. nastupio sam i na Olimpijadi u Pekingu. S takvom „preporukom“, s 20 godina, Havijer Klemente pozvao me je u najbolju reprezentaciju, a 2010. godine bio sam i učesnik Mundijala u Južnoj Africi. Danas kada se prisetim, mogao sam i više da uradim u izabranoj ekipi, ali su me neke stvari, pre svega teška povreda koju sam imao 2013. godine, u tome sprečile. Upravo tada se i završio moj status reprezentativca...

Gotovo čitavu karijeru po odlasku iz Novog Sada proveli ste u Nemačkoj. Kako biste ocenili taj period?

- Otišao sam napolje 2008. godine i igrao za Hertu i Hamburger, kasnije i za Augsburg. Ipak, najbolji period bio mi je onaj u Berlinu, jer mi se, upravo u Hamburgu, dogodio težak prelom noge, posle kog u mojoj karijeri više ništa nije bilo isto. Oporavak je potrajao baš dugo i tada mi je puno pomogao Ranko Krivokapić, sadašnji trener Vojvodine, koji me je pozvao u japansku Osaku, čiji je trener bio. Ni sam nisam znao koliko mogu i to mi je zaista puno značilo u tom trenutku, iako sam u Japanu proveo samo nekoliko meseci.

Karijeru ste završili 2019. godine, noseći dres kiparskog Anortozisa, a među pristalicama novosadske „stare dame“ širila se priča o tome kako postoji šansa da se vratite u matični klub da zaokružite sudbinsku kružnicu vašeg aktivnog bavljenja fudbalom?

- Postojali su neki razgovori s ljudima iz Vojvodine da se vratim, ali sam bio na zalasku i fizički potrošen. Nisam jednostavno osećao da svojom igrom mogu da pomognem crveno-belima i to je bio jedini razlog zbog kog nisam prihvatio poziv. Međutim, sada sam ponovo tu, doduše u drugoj, trenerskoj ulozi i verujem da ću moći i umeti da na neke nove naraštaje prenesem iskustvo koje sam stekao. Vojvodinu doživljavam kao svoj klub, sredinu u kojoj sam odrastao i vaspitao se i želim da joj to uzvratim na ovaj način.

Žalite li zbog nečega što ste mogli, a niste ostvarili u igračkoj karijeri?

- Ne verujem da bih bilo šta menjao. Bogu hvala za karijeru koju sam imao. Bilo je nekih ponuda da odem u neke druge klubove, ali te dileme rešavao sam uz pomoć osećaja koji sam imao u stomaku i koji mi je pomagao pri odluci gde treba da odem - dodao je Gojko Kačar.

Aleksandar Predojević

Nije Gojko propustio priliku da istakne da je postigao uspeh na važnom, životnom polju.

- Ostvario sam se kao otac, jer smo supruga Iva i ja dobili pre godinu i po dana ćerku Miu. Nadamo se da će se naša porodica još proširiti, a na pitanje koje su mi mnogi postavljali, a koje se tiče njihove dileme zbog čega nisam rešio da ostanem da živim u Nemačkoj, odgovor je jednostavan: želim da mi deca odrastaju među svojima, uz porodicu i prijatelje – naglasio je Kačar.

Odmah pošto je potpisao ugovor s Vojvodinom, Kačar je, zajedno sa šefom struke Dušanom Bajićem i Sekulom Rašiovanom, odlučio da preuzme tim Mladosti GAT.

- Poznajem dugo Dušana i Sekulu i prija mi rad s njima – kazao je naš sagovornik. – Uz to, mogu dosta toga od njih da naučim i nadam se da ćemo, zajedno s igračima, uspeti da ostvarimo cilj i izvučemo se iz opasne zone u kojoj smo trenutno.