Фудбалери Спартака и Војводине ремизирали у покрајинском суперлигашком дербију

Играчи морају да одрађују посао којим се баве, јер услови за нормалну игру не постоје. Многи од фудбалера, уверили смо се у то кроз контакте с њима током prеthodnih дана, стрепе за властито и здравље чланова својих породица, а ту онда простора за неке друге мисли једноставно – нема.

Могуће је да је неко други различито доживео атмосферу на Градском стадиону у Суботици где су играли Спартак и Војводина, али потписник ових редова  на описан начин одгледао је војвођански дерби.Резултат је био 0:0, без лепоте игре, без картона, без занимљивих дешавања и узбуђења. Посебно је уочљиво било да су ситуације у којима би нека од екипа улазила у праве и израђене прилике изостале у првих 45 минута. Иако то може да звучи као фраза, заиста је било тако: новинарске бележнице после првог полувремена остале су празне. Није нам намера да кажемо како су играчи само статирали на терену, јер то не би био истинит приказ виђеног, али, осим трчања на обе стране и то, углавном, између два казнена простора, узбуђења су изостала.

Наставак је донео нешто више дешавања, али је све то остало далеко испод очекивања с којима је дочекан војвођански дерби. Забележили смо неколико удараца с обе стране, било је и прилика, попут оне Вукадиновићеве у 61. минуту, када је шутирао преко гола, или још боље из 87. минута када је Војводина извела баш лепу акцију. Лопта је тада стигла до Петра Бојића, а он је преварио двојицу чувара и ушао у шансу, шутирао је по свим резонима, али је Мишо Дубљанић, 20-годишњи и 203 цм високи чувар мреже Спартака, сјајно реаговао, зауставио ударац и спасио домаћина, израставши у јунака утакмице.

И, то је било - све.

Оних 0:0 с почетка сусрета сијали су пркосно на семафору и по његовом завршетку, а оних пар десетина људи који су, у статусу службених лица, сусрет одгледали, брзо су се разишли и вратили у свет пун брига због стварности у којој сви живимо ових дана.

Шта ће се дешавати у периоду који наилази? Елем, фудбал је стао и стаје широм планете, ма не само он, већ и све оне ствари које се не дотичу елементарних захтева за функционисање људске свакодневице. Може се с великом вероватноћом очекивати да ће и у Србији он бити потпуно стопиран, сада постоје много битније вредности о којима размишљамо, а биће, дај Боже, времена да се ствари врате у свој уобичајени колосек и да се лопта поново закотрља.

А. Предојевић