Fudbaleri Spartaka i Vojvodine remizirali u pokrajinskom superligaškom derbiju

Igrači moraju da odrađuju posao kojim se bave, jer uslovi za normalnu igru ne postoje. Mnogi od fudbalera, uverili smo se u to kroz kontakte s njima tokom prethodnih dana, strepe za vlastito i zdravlje članova svojih porodica, a tu onda prostora za neke druge misli jednostavno – nema.

Moguće je da je neko drugi različito doživeo atmosferu na Gradskom stadionu u Subotici gde su igrali Spartak i Vojvodina, ali potpisnik ovih redova  na opisan način odgledao je vojvođanski derbi.Rezultat je bio 0:0, bez lepote igre, bez kartona, bez zanimljivih dešavanja i uzbuđenja. Posebno je uočljivo bilo da su situacije u kojima bi neka od ekipa ulazila u prave i izrađene prilike izostale u prvih 45 minuta. Iako to može da zvuči kao fraza, zaista je bilo tako: novinarske beležnice posle prvog poluvremena ostale su prazne. Nije nam namera da kažemo kako su igrači samo statirali na terenu, jer to ne bi bio istinit prikaz viđenog, ali, osim trčanja na obe strane i to, uglavnom, između dva kaznena prostora, uzbuđenja su izostala.

Nastavak je doneo nešto više dešavanja, ali je sve to ostalo daleko ispod očekivanja s kojima je dočekan vojvođanski derbi. Zabeležili smo nekoliko udaraca s obe strane, bilo je i prilika, poput one Vukadinovićeve u 61. minutu, kada je šutirao preko gola, ili još bolje iz 87. minuta kada je Vojvodina izvela baš lepu akciju. Lopta je tada stigla do Petra Bojića, a on je prevario dvojicu čuvara i ušao u šansu, šutirao je po svim rezonima, ali je Mišo Dubljanić, 20-godišnji i 203 cm visoki čuvar mreže Spartaka, sjajno reagovao, zaustavio udarac i spasio domaćina, izrastavši u junaka utakmice.

I, to je bilo - sve.

Onih 0:0 s početka susreta sijali su prkosno na semaforu i po njegovom završetku, a onih par desetina ljudi koji su, u statusu službenih lica, susret odgledali, brzo su se razišli i vratili u svet pun briga zbog stvarnosti u kojoj svi živimo ovih dana.

Šta će se dešavati u periodu koji nailazi? Elem, fudbal je stao i staje širom planete, ma ne samo on, već i sve one stvari koje se ne dotiču elementarnih zahteva za funkcionisanje ljudske svakodnevice. Može se s velikom verovatnoćom očekivati da će i u Srbiji on biti potpuno stopiran, sada postoje mnogo bitnije vrednosti o kojima razmišljamo, a biće, daj Bože, vremena da se stvari vrate u svoj uobičajeni kolosek i da se lopta ponovo zakotrlja.

A. Predojević