Србија је тврд орах, време нагриза пирову победу запада
БЕОГРАД: Србија је тврд орах, јер је успешно пробила политичку, дипломатску и економску блокаду запада и данас стигла до тога да има више простора за "дисање" по питању Косова и Метохије и далеко више пријатеља и симпатизера широм света, каже дипломата Владислав Јовановић.
Време нагриза "пирову победу" запада у вези са Косовом и Метохијом, оценио је Јовановић за Танјуг.
На питање у чему види сличности и разлике у позицији Србије у односу на протекле две деценије, а у контексту чињенице да је КиМ све време адут политичком центрима моћи за притиске и уцене, али и за дестабилизацију унутрашњих прилика у земљи, па и угрожавање безбедности о чему сведочи убиство премијера Зорана Ђинђића на данашњи дан 2003 године, Јовановић каже да време почиње да ради против запада, јер су поједине друге земље почеле да повлаче признање.
"Питање је времена када ће и ове значајније земље на западу почети да размишљају колико им је даље корисно да држе тог злодуха као део стварности", рекао је Јовановић.
Навео је да у плану запада који је, каже, на силу извукао Косово из Србије и прогласио га другом независном албанском државом, "запело" у томе што Србија није признала Косово.
"Без тог признања не могу ништа да ураде", рекао је Јовановић.
Оценио је да време "нагриза" пирову победу запада у вези са КиМ, јер се, наводи, показује да тај такозвани изузетан случај, није уопште изузетан, него само један сирови и сурови плод агресије као зачина против мира.
Сматра да циљ агресије НАТО на Србију, није био спречавање такозване хуманитарне катастрофе као што је тада било јавности представљено, него кажњавање Србије због тога што се супроставила новом светском поретку.
Замишљено је, наводи, да Косово и Метохија буде последњи чин разбијања Југославије и то на штету најмногобројнијег народа у Југославији - Срба, које је, каже, требало потиснути и бројчано и политички и војно са других подручја.
Проблем види у томе што Америка као водећа светска сила почиње да се осећа угроженом појављивањем мултилатералног света.
"Она осећа да је и даље најмоћнија, али да није више свемоћна, не може више сама да решава поједине кризе и светске проблеме, али не жели да призна ту промену", рекао је Јовановић.
Тренутно, каже, Америка и њени млађи западни партнери постају све нервознији и несигурнији у уверењу да су остварили циљ разбијања Србије и то их, додаје, чни не само незадовољним, него и посусталима.
"Ове пожурнице да Београд и Приштина треба што пре да произведу жељени учинак значе и да Србија што пре прихвати коначно стање је вид тог осећања немоћи и страха који они имају, а са друге стране почињу да прибегавају и такозваним унутрашњим притисцима, видљивим и невидљивим, што би требало да произведе неку слику масовног страха, политичког страха у Србији", рекао је Јовановић.
Сматра да је власт у Србију после 5. октобра дошла делимично као избор народне воље, али значајним делом као резултат сваке врсте помоћи која је стигла са запада.
"Власт која је дошла, хтела не хтела, морала се осетити дужником запада, и није желела, није смела, много да иде у сукобе са западом, већ више на смиривање запада и попуштање западу", сматра Јовановић.
У том силу наводи да је тада млака недовољна реакција на признање такозваног Косова била више прећутно прихватање, него изражавање спремности на даљу политичко дипломатску борбу.
Сматра да је недовољно чврста реакција тадашње власти према западним земљама које су прве признале КиМ дала сигнал остатку света да се Србија толико и не труди и да они могу без већег ризика да признају Косово.
"То је била велика грешка у ставу и корацима", рекао је Јовановић и навео да је након тога било отежано да се бори за повратак у пређашње стање.