Сећање на Мару Ђорђевић Малагурски, посланицу Велике народне скупштине

Међу 757 делегата било је седам жена, од којих је чак пет, Манда Сударевић, Мара Малагурски, Катица Рајичић, Анастазија Манојловић и Олга Станковић било изабрано у Суботици на седници Буњевачко-српског народног одбора 24. новембра.

Истог дана суботички делегати су кренули возом за Нови Сад да би наредног дана могли да учествују на Великој народној скупштини у некадашњем хотелу „Гранд” где је донета одлука о отцепљењу од Угарске и присаједињењу Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији.

Међу буњевачким делегатима, односно „изасланицима”, како је то било наведено. под редним бројем 33 у записнику суботичког збора била је и „Г-ђица Мара Малагурска” (1894–1971). Мара, наиме, 1918. није била удата, удала се годину касније за сенатора и професора Драгослава Ђорђевића, када је уз девојачко презиме добила и презиме Ђорђевић. О женама-делегатима које су 1918. привремено добиле право гласа – што сведочи о демократичности Велике народне скупштине – и тиме поставиле темеље родне равноправности, мало се зна. О њима као ни о осталим делегатима тог значајног историјског скупа од пре 100 година у uybеnicima се не пише ништа. У последњим годинама је почело да се говори у јавности о њима, али њихови потомци, углавном унуци, чак и праунуци, знају о њима само толико колико су чули од својих родитеља јер они у то време нису били рођени.

Мара Малагурски била је једна од друштвено-политички најактивнијих жена тог времена, попут своје породице.

– Мара није имала деце и нема директних потомака – каже њен рођак Војислав Орчић из Суботице, који је у породици имао чак два делегата Велике народне скупштине: деду Војислава Орчића с очеве стране, о коме је „Дневник” већ писао, и Мару с мајчине стране.  – Мајка деде Андрије Дулића и Марина мајка су биле рођене сестре, али не знам много о Мари. Слушао сам о њој 1971. кад је Мара умрла, тада сам имао 13 година. Знам да је њен директни потомак био братовљев син који је живео у Суботици. Марин рођени брат, Ицо Малагурски, био је познати суботички адвокат. Имао је сина који је рођен 1946. године. Памтим га само као Брацо, јер су га сви тако звали, али ни он више није међу живима. Умро је пре десетак година.

Прича да је Мара оставила свом братанцу вилу на Дедињи коју је наследила после смрти мужа. Марина фамилија је била имућна, али су им после Другог светског рата одузели имовину због добре позиције у краљевском двору.  

Мара Малагурски је рођена 20. децембра 1894. године у суботичкој велепоседничкој породици. Њен отац Ицо Малагурски Ћурчић– коме је презиме Ћурчић додато јер је породица Малагурски била велика и желели су на неки начин да се одреди о којој породици се ради – био је председник првог културног удружења Буњеваца Пучке касине, основане 1878. године. Мара је била образована жена. Школовала се у Штросмајеровом заводу у Ђакову, затим у Вишој женској школи у Суботици и студирала је енглески језик у Лондону. 

– Била је књижевница и етнограф, удата за Драгослава Ђорђевића, који је као комадант артиљеријске батерије са српском војском ушао у Суботицу 13. новембра 1918. – каже Орчић.

Мара и њен супруг су неко време живели у Суботици. Драгослав Ђорђевић је био професор у гимназији, затим велики жупан, после тога су се преселили у Београд. Имали су добре позиције у краљевској породици. 

– Мара је често проводила време на двору и водила је Буњевке из Суботице у Београд да наступају у народним ношњама пред краљевском породицом и на Радио Београду. Мара је имала и сестре, али не знам колико и како су се звале. Чуо сам за Павку и за Марију, која је такође често боравила код Маре у Београду – наводи Војислав Орчић.      

Мара Малагурски је објавила неколико књига, међу којима „Буњевачки обичаји у сликама”, „Вита Ђанина и друге приповетке из буњевачког живота”, „Буњевачка народна ношња”... Била је сарадница у часописима „Књижевни север”, „Мисли” и „Вардар”.

– Написала је и једну позоришну драму. Премијера те драме под називом „Манда Војнићева” била је заказана у Народном позоришту у Београду за 8. април 1941. године, међутим, није одржана због бомбардовања Београда 6. априла – наводи Орчић.  

Мара је припадала малобројним енергичним женама које су водиле активан политичко-друштвени живот. Између два рата је била веома активна: била је један од највећих бораца за самобитност бачких Буњеваца, али се након Другог светског рата повукла из јавног живота.

Након Другог светског рата породицама Ђорђевић и Малагурски се одузимају имања, и тада се Мара повукла из јавног живота заједно с мужем.  Живели су скромно. Мара више није објавила ниједну књигу. Умрла је у Београду 1971. године. У Суботици једна улица носи њено име.

Е. Марјанов

Писала о судбинама жена

По подацима Буњевачке матице, Мара је за приповетку „Вита Ђанина” добила награду САНУ на конкурсу Цвијете Зузорић 1928. године, коју је доделила Краљевска академија наука. Носилац је више одликовања: Ордена Светог Саве В степена, Белог орла В степена, Руског Црвеног крста и других. Њена књижевна и етнографска дела су била посвећена буњевачким обичајима и ношњама. Писала је јасно и прецизно осликавајући живот Буњеваца. Њене приповетке су биле лако читљиве и читаоце су уводиле у свет буњевачких обичаја, кроз тешке и трагичне судбине женских ликова. Тако судбина Вите Ђанине, Буњевке која живи на салашу, трпи Вита, кога воли, носи свој „крст на леђима” не кривећи никога за злу судбину, не оставља никога равнодушним. Кроз њен живот приказани су сви буњевачки обичаји. За разлику од Вите Ђанине, која је приказана као жена која пати, лик Јелка Kujunyić у приповетки „Ни мртва у туђини” говори о положају Буњеваца у Аустроугарској када им није било дозвољено да говоре својим матерњим језиком. Јелка је приказана као модерна жена, национално освештена, која се бори за права свога народа. Та борба за право говора на матерњем језику – буњевачком – и данас траје.

Рукописи пропали у рату

У записима о Мари Малагурски Ђорђевић налазимо податак да је све што је написала до 1941. године и било у рукописима – пропало је за време рата. Тако је нестао историјско - психолошки роман „Ничији”, историјска приповетка „Пајица канторов” као и богата етнографска грађа о Буњевцима.

Исту тематику обрадила је у књизи „Стара буњевачка ношња и вез” 1940. године. „Буњевка Буњевцима” наслов је књиге коју је Мара Ђорђевић објавила 1941. године.