Резон: Веза Маркеса, Пајтића и феудализма на Правном факултету

Да јесте, не би допустио да му се догоди јесен патријарха. И митрополита. На крају ће га, као и сваког деспота, који одлуке доноси дезоријентисан подилажењима двора, сачекати самоћа. Потпуна изолација. Параноја. И брутални пад с власти. Више о томе може да му каже Бојан Пајтић, који је последње две године свог мандата, провео забарикадиран у згради Покрајинске владе, претвореној у изоловано острво. Након пада с власти 2016. године, Пајтић се политиком бави рекреативно, рушећи Вучића из сигурности Твитера, Инстаграма и Фејсбука.

Уместо посла, ком на такав начин не може бити конца, Пајтић је могао да се прихвати подухвата с извеснијим исходом. Могао је да покрене процедуру утврђивања постојања сукоба интереса у случају избора декана Правног факултета, који се одвијао у потпуној тишини, далеко од очију јавности. Пред Пајтићем је био једноставан посао. Од Агенције за спречавање сукоба интереса могао је да затражи мишљење да ли се Бранислав Ристивојевић, који се по други пут кандидовао за декана, налазио у сукобу интереса, будући да је истовремено и посланик у Скупштини Војводине. Тиме би онемогућио да Правни факултет, који студенте треба да образује и васпитава да је кршење правних норми и прописа недопустива работа, да легитимитет могућој нелегитимној правној радњи. Могао је, али није. Ристивојевићу од 1. октобра тече други мандат.

Могуће је да ће личности које немају капацитет да препознају сабласт опсене, која више од две деценије влада Правним факултетом, рећи да Пајтић није предузео ништа јер није имао политичку снагу да оспори реизбор Ристивојевића. Тачно је. Пајтић нема политичку снагу. Али човек који за себе тврди да представља супериорну етичку, интелектуалну и моралну вредност, мора смоћи храбрости да доноси исправне одлуке и предузима кораке, без обзира на лични ризик. Јавна, уместо приватне добробити, чини разлику између етике и промискуитета. Између витеза и шићарџије. То је неоспорива очигледност. Непорецива очевидност.

Пајтићева ћутња о феудалним односима на Правном факултету више је од незаинтересованости. Она је одобравање. Чин сагласности. Саучесништво у завери. Или су у праву они који тврде да је можда посреди исплата политичког дуга из 2012. године, када је Пајтићева Влада била пред падом због доношења неуставног Статута Војводине. Велеобрт је настао након што је Пајтићу наложено да формира радну групу да Статут Војводине усклади са Уставом и законом. Садашњи декан  Ристивојевић у име ДСС-а, као председник Покрајинског одбора, постаје члан статутарног Одбора који је требало да сецесионистички Статут врати у уставне оквире. Ристивојевићев задатак био је да на седници Одобра гласа против новог Статута, како би се изазвала криза покрајинске владе и пад Пајтића и Демократске странке с власти. Уместо да гласа против, Ристивојевић је напустио одлучујућу седницу статутарног Одбора под изговором “да својим присуством није желео да даје легитимитет лошем нацрту текста Статута”. Тако је нови Статут релативно глатко изгласан.  Политички аналитичари и правници тврдили су тада да је на овај начин Пајтићу омогућено да се извуче из “статутарне кризе”, и продужи владавину до 2016. године. Не треба заборавити ни чињеницу да је Пајтић у време кад је био председник Покрајинске владе постао професор Правног факултета. Без ичијег приговора о могућој политичкој злоупотреби.

Механизам симулираних сукоба представља врхунску фатаморгану. У тој игри централиста и аутономаша мало је ко успевао и успева да у мрежи тајних договора уочи разлику између прикривених мотива и јавно изнесених становишта.

Неколико месеци пре него ће напустити седницу статутарног Одбора, на седници Скупштине Војводине, одржаној 11. јула  2012. Ристивојевић је тврдио да Статут АП Војводине представља јак упад у уставни поредак Републике Србије. Оптуживао је Пајтића да Војводину води ћорсокаком, странпутицом и да троши огромну количину новца, времена, енергије грађана Војводине на неуставне пројекте. Инсистирао је да се посланици окупе и дају предлог новог Статута.

Данас Ристивојевић аутономашке позиције Војводине брани одлучније од свих аутономаша.

Да би били прихватљиви ставови морају бити макар делимично разумни. Преображење из  централисте у аутономаша више је од сентименталне илузије.

По истом систему спојених судова симулираног сукоба делују Двери и Ненад Чанак. Подношњем кривичне пријаве против лидера ЛСВ-а, због његовог појављивања на Цетињу, Двери омогућавају Чанку да поврати поверење бирача које је изгубио због помирљиве политике према СНС-у. Уместо да му нанесе штету, активност Двери ће Чанку помоћи да се поново прикаже као борац за аутономију. Кривична пријава Двери треба да послужи као димна завеса која треба да сакрије чињеницу да је за 25 година од Чанкове одбране аутономије Војводине остао једино луксузан живот њега и неколицине најближих сарадника.

Пајтићева и Чанкова игра уз секундантску улогу Двери и покрајинског ДСС-а, изнова обелодањује циљ и средства старе пропагандне намештаљке. У којој су Срби већ више од 100 година жртве обмане да им с левице не прети никаква опасност. Али су сва зла, патње и страдања доживели под левицом. Милошевић их је одвео у грађански рат. Демократска странка и сви њени сателити у преисторијску беду. У економско ропство.

Посматрајући њихове активности у преговорима у вези с променом изборних услова, постаје све очигледније да опозицији Вучић није крив ни за шта. Њихови захтеви и одбијање предлога посланика Европског парламента, одражавају властиту немоћ. Сазнање да немају капацитет да на било којим изборима, организованим по било ком моделу, остваре било какав респектабилнији резултат.

Жене у изласку и бирачи на изборима не дају поверење очајницима. Ни једнима, ни другима, не треба грч разочарања већ прецизан план акције.

Новосађанима и остатку Србије неопходно је да наставе да се буде с надом, а не са илузијама. А илузије су једино што им иста левица већ 30 година нуди, као продужетак опсенарског жонглирања надама и жељама бирача, означених презривом синтагмом “гомиле”, или “масе”. Гласањем против левих либерала и грађанских партија, грађани су схватили да морају заобићи и суспендовати систем који су сами створили.

Тектонске промене које је СНС увео на политичкој мапи Србије, суспензијом права лажне буржоаске елите да одлучује о судбинама свих људи, и омогућавањем периферији да учествује о одлучивању, окуражио је бираче да траже нове потенцијале. Да очекују лидере и програме који могу премашити резултате СНС-а, никако повратак у старе заблуде. И старе обмане.

Већински Нови Сад, с којим опозција не жели да комуницира, већ га по механизму старе матрице тумачи као безглаву руљу, пред собом има две нимало компликовне ситуације. С једне стране имају скуп људи који су се обогатили од бављења политиком, ништа не учинивиши за свој град. И с друге стране има убедљиву фактографију власти. Напредњаци и Милош Вучевић могу без устезања да кажу да су од 2012. године, изградили више путева, улица, болница, вртића него све власти од Титове смрти наовамо. Али, не само то. Вучевић с правом свуда може да истиче да је Нови Сад поново, као у 19 веку, у златном добу Матице српске, у време владавине њега и СНС-а поново постао културна и економска авангарда. Његови аргументи су следећи.

Нови Сад је Европска престоница културе. После 100 година маштања и пустих жеља и чежњивих уздаха, и надасве празних прича и обећања, Нови Сад  је добио концетну дворану. И Музичко-балетску школу. Дворану неће, како би то било учињено у нека ранија времена водити локални феудалац, повезан с политичким моћницима, већ највећи савремени српски уметник Стефан Миленковић. СНС може да каже да је из Новог Сада преко концерата под ведрим небом кренуо талас ширења класичне музике по целој Србији.

Пошто до сада нису понудили ништа друго, опозиција може да настави да инсистира на захтеву да их Европска унија у власт уведе без избора.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу