Rezon: Veza Markesa, Pajtića i feudalizma na Pravnom fakultetu

Da jeste, ne bi dopustio da mu se dogodi jesen patrijarha. I mitropolita. Na kraju će ga, kao i svakog despota, koji odluke donosi dezorijentisan podilaženjima dvora, sačekati samoća. Potpuna izolacija. Paranoja. I brutalni pad s vlasti. Više o tome može da mu kaže Bojan Pajtić, koji je poslednje dve godine svog mandata, proveo zabarikadiran u zgradi Pokrajinske vlade, pretvorenoj u izolovano ostrvo. Nakon pada s vlasti 2016. godine, Pajtić se politikom bavi rekreativno, rušeći Vučića iz sigurnosti Tvitera, Instagrama i Fejsbuka.

Umesto posla, kom na takav način ne može biti konca, Pajtić je mogao da se prihvati poduhvata s izvesnijim ishodom. Mogao je da pokrene proceduru utvrđivanja postojanja sukoba interesa u slučaju izbora dekana Pravnog fakulteta, koji se odvijao u potpunoj tišini, daleko od očiju javnosti. Pred Pajtićem je bio jednostavan posao. Od Agencije za sprečavanje sukoba interesa mogao je da zatraži mišljenje da li se Branislav Ristivojević, koji se po drugi put kandidovao za dekana, nalazio u sukobu interesa, budući da je istovremeno i poslanik u Skupštini Vojvodine. Time bi onemogućio da Pravni fakultet, koji studente treba da obrazuje i vaspitava da je kršenje pravnih normi i propisa nedopustiva rabota, da legitimitet mogućoj nelegitimnoj pravnoj radnji. Mogao je, ali nije. Ristivojeviću od 1. oktobra teče drugi mandat.

Moguće je da će ličnosti koje nemaju kapacitet da prepoznaju sablast opsene, koja više od dve decenije vlada Pravnim fakultetom, reći da Pajtić nije preduzeo ništa jer nije imao političku snagu da ospori reizbor Ristivojevića. Tačno je. Pajtić nema političku snagu. Ali čovek koji za sebe tvrdi da predstavlja superiornu etičku, intelektualnu i moralnu vrednost, mora smoći hrabrosti da donosi ispravne odluke i preduzima korake, bez obzira na lični rizik. Javna, umesto privatne dobrobiti, čini razliku između etike i promiskuiteta. Između viteza i šićardžije. To je neosporiva očiglednost. Neporeciva očevidnost.

Pajtićeva ćutnja o feudalnim odnosima na Pravnom fakultetu više je od nezainteresovanosti. Ona je odobravanje. Čin saglasnosti. Saučesništvo u zaveri. Ili su u pravu oni koji tvrde da je možda posredi isplata političkog duga iz 2012. godine, kada je Pajtićeva Vlada bila pred padom zbog donošenja neustavnog Statuta Vojvodine. Veleobrt je nastao nakon što je Pajtiću naloženo da formira radnu grupu da Statut Vojvodine uskladi sa Ustavom i zakonom. Sadašnji dekan  Ristivojević u ime DSS-a, kao predsednik Pokrajinskog odbora, postaje član statutarnog Odbora koji je trebalo da secesionistički Statut vrati u ustavne okvire. Ristivojevićev zadatak bio je da na sednici Odobra glasa protiv novog Statuta, kako bi se izazvala kriza pokrajinske vlade i pad Pajtića i Demokratske stranke s vlasti. Umesto da glasa protiv, Ristivojević je napustio odlučujuću sednicu statutarnog Odbora pod izgovorom “da svojim prisustvom nije želeo da daje legitimitet lošem nacrtu teksta Statuta”. Tako je novi Statut relativno glatko izglasan.  Politički analitičari i pravnici tvrdili su tada da je na ovaj način Pajtiću omogućeno da se izvuče iz “statutarne krize”, i produži vladavinu do 2016. godine. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Pajtić u vreme kad je bio predsednik Pokrajinske vlade postao profesor Pravnog fakulteta. Bez ičijeg prigovora o mogućoj političkoj zloupotrebi.

Mehanizam simuliranih sukoba predstavlja vrhunsku fatamorganu. U toj igri centralista i autonomaša malo je ko uspevao i uspeva da u mreži tajnih dogovora uoči razliku između prikrivenih motiva i javno iznesenih stanovišta.

Nekoliko meseci pre nego će napustiti sednicu statutarnog Odbora, na sednici Skupštine Vojvodine, održanoj 11. jula  2012. Ristivojević je tvrdio da Statut AP Vojvodine predstavlja jak upad u ustavni poredak Republike Srbije. Optuživao je Pajtića da Vojvodinu vodi ćorsokakom, stranputicom i da troši ogromnu količinu novca, vremena, energije građana Vojvodine na neustavne projekte. Insistirao je da se poslanici okupe i daju predlog novog Statuta.

Danas Ristivojević autonomaške pozicije Vojvodine brani odlučnije od svih autonomaša.

Da bi bili prihvatljivi stavovi moraju biti makar delimično razumni. Preobraženje iz  centraliste u autonomaša više je od sentimentalne iluzije.

Po istom sistemu spojenih sudova simuliranog sukoba deluju Dveri i Nenad Čanak. Podnošnjem krivične prijave protiv lidera LSV-a, zbog njegovog pojavljivanja na Cetinju, Dveri omogućavaju Čanku da povrati poverenje birača koje je izgubio zbog pomirljive politike prema SNS-u. Umesto da mu nanese štetu, aktivnost Dveri će Čanku pomoći da se ponovo prikaže kao borac za autonomiju. Krivična prijava Dveri treba da posluži kao dimna zavesa koja treba da sakrije činjenicu da je za 25 godina od Čankove odbrane autonomije Vojvodine ostao jedino luksuzan život njega i nekolicine najbližih saradnika.

Pajtićeva i Čankova igra uz sekundantsku ulogu Dveri i pokrajinskog DSS-a, iznova obelodanjuje cilj i sredstva stare propagandne nameštaljke. U kojoj su Srbi već više od 100 godina žrtve obmane da im s levice ne preti nikakva opasnost. Ali su sva zla, patnje i stradanja doživeli pod levicom. Milošević ih je odveo u građanski rat. Demokratska stranka i svi njeni sateliti u preistorijsku bedu. U ekonomsko ropstvo.

Posmatrajući njihove aktivnosti u pregovorima u vezi s promenom izbornih uslova, postaje sve očiglednije da opoziciji Vučić nije kriv ni za šta. Njihovi zahtevi i odbijanje predloga poslanika Evropskog parlamenta, odražavaju vlastitu nemoć. Saznanje da nemaju kapacitet da na bilo kojim izborima, organizovanim po bilo kom modelu, ostvare bilo kakav respektabilniji rezultat.

Žene u izlasku i birači na izborima ne daju poverenje očajnicima. Ni jednima, ni drugima, ne treba grč razočaranja već precizan plan akcije.

Novosađanima i ostatku Srbije neophodno je da nastave da se bude s nadom, a ne sa iluzijama. A iluzije su jedino što im ista levica već 30 godina nudi, kao produžetak opsenarskog žongliranja nadama i željama birača, označenih prezrivom sintagmom “gomile”, ili “mase”. Glasanjem protiv levih liberala i građanskih partija, građani su shvatili da moraju zaobići i suspendovati sistem koji su sami stvorili.

Tektonske promene koje je SNS uveo na političkoj mapi Srbije, suspenzijom prava lažne buržoaske elite da odlučuje o sudbinama svih ljudi, i omogućavanjem periferiji da učestvuje o odlučivanju, okuražio je birače da traže nove potencijale. Da očekuju lidere i programe koji mogu premašiti rezultate SNS-a, nikako povratak u stare zablude. I stare obmane.

Većinski Novi Sad, s kojim opozcija ne želi da komunicira, već ga po mehanizmu stare matrice tumači kao bezglavu rulju, pred sobom ima dve nimalo komplikovne situacije. S jedne strane imaju skup ljudi koji su se obogatili od bavljenja politikom, ništa ne učiniviši za svoj grad. I s druge strane ima ubedljivu faktografiju vlasti. Naprednjaci i Miloš Vučević mogu bez ustezanja da kažu da su od 2012. godine, izgradili više puteva, ulica, bolnica, vrtića nego sve vlasti od Titove smrti naovamo. Ali, ne samo to. Vučević s pravom svuda može da ističe da je Novi Sad ponovo, kao u 19 veku, u zlatnom dobu Matice srpske, u vreme vladavine njega i SNS-a ponovo postao kulturna i ekonomska avangarda. Njegovi argumenti su sledeći.

Novi Sad je Evropska prestonica kulture. Posle 100 godina maštanja i pustih želja i čežnjivih uzdaha, i nadasve praznih priča i obećanja, Novi Sad  je dobio koncetnu dvoranu. I Muzičko-baletsku školu. Dvoranu neće, kako bi to bilo učinjeno u neka ranija vremena voditi lokalni feudalac, povezan s političkim moćnicima, već najveći savremeni srpski umetnik Stefan Milenković. SNS može da kaže da je iz Novog Sada preko koncerata pod vedrim nebom krenuo talas širenja klasične muzike po celoj Srbiji.

Pošto do sada nisu ponudili ništa drugo, opozicija može da nastavi da insistira na zahtevu da ih Evropska unija u vlast uvede bez izbora.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću