Резон: Уставне промене су важне, али то не значи да ћемо добити поштено правосуђе
Уставне промене су важне за Србију, али то не значи да ћемо добити поштено правосуђе. Али не због Србије, већ због судија. Независност није гаранција поштења. Нити храбрости
. Потпуна независност у српском случају значи само то да ће правосуђе представљати грану власти ван икакве контроле, али не значи да ће судије судити боље. Законитије. Поштеније. То значи да ће судије унапред бити аболиране од свих погрешних пресуда, од свих дилова с тајкунима, криминалним клановима, страним амбасадама и невладиним организацијама. С друге стране у реду је свака промена која не нарушава правни поредак, демократско уређење и обезбеђује економски напредак грађана.
Уставне промене су неопходне не зато што би био блокиран улазак Србије у Европску унију, чиме нам прете невладине организације из Србије и ЕУ, и чиме нас уцењују Венецијанска комисија и поједини европосланици. Уставне промене нису важне због бриселске бирократије. Нису битне због мишљења српске опозиције. Нити због ставова појединих представника власти. А понајмање због додатног ослобађања судија било какве одговорности. Уставне промене индиректно могу омогућити нове инвестиције, даљи раст плата и пензија, више новца за новорођенчад; више пара за развој образовања, спорта, културе, животне средине. Одлука Србије да прихвати предлог уставних промена указује да политичке странке на власти сматрају да за легитимитет владања и потврду политичког програма није важан однос с правосуђем већ убедљива победа на изборима. И индиректно могу довести до боље заштите права грађана. Али то не зависи од политичке воље, већ од личне етике судија. Не постоје докази да су политичке странке корумпирале судство и заробиле храброст и слободу судија.
Пре се може закључити да је непрестано потенцирање информација о утицају политике на судство чист изговор и алат за притисак на Србију. У већини случајева, тврдње о томе да политичке странке у последњих 10 година угрожавају рад судија, представљају чисту пропаганду и најобичнији изговор за недостатак кичме. И личне храбрости. Човек чију кичму не можеш савити рукама, не зна за утицаје. Уставом Србије је већ прописано да је судија независан у поступању и доношењу одлуке. Као и то да судија суди и пресуђује на основу Устава, закона и других општих аката, потврђених међународних уговора, општеприхваћених правила међународног права.
Дакле, храброст и поштење се не поклањају. Није Европска унија правосудни Деда Мраз. Етика се не купује на референдуму, нити у Венецијанској комисији. Нису политичари ослободили насилника из Сомбора, који је одмах по изласку из затвора извршио монструозан злочин, убивши жену и две ћерке. Нити су политичари ослободили паликућу из Гроцке. Нити су политичари утицали на то да се силоватељи, педофили и нарко дилери слободно шетају Србијом. Мале казне и ослобађајуће пресуде директно зависе од квалитета оптужница и личног квалитета и посвећености судија тумачењу закона. Судије и тужиоци политичку климу ослушкују из сопственог кукавичлука, из идолопоклоничког односа према свом статусу и привилегијама. Они желе да се допадну, или да се прославе дисидентским деловањем. И у једном и у другом случају, жртве су грађани.
Зато све што о разлозима, узроцима и последицама уставних промена говоре из Конвента Европске уније, НВО сектор и представници опозиције није тачно, и није добронамерно.
Српско правосуђе је већ 22 године, а нарочито последњих 12, независно од свих, нарочито од правде и правдољубивости. Законитости и уставности. Независно је од етичности и праведности. Није одговорно ником, а најмање грађанима Србије о чијим животима одлучују. Доказ за то је број спорова пред Европским судом правде у Стразбуру који грађани воде против Србије. Интересантно је да се о томе не говори. Не пише. Не полемише. Нити се доживљава као проблем. Све те бројне грошке и катастрофалне, незаконите пресуде судова и судија, које нису одговорне држави, већ имагинарном независном телу плаћа држава из свог буџета. Дакле, лош рад лоших судија плаћају грађани, који од доношења новог Устава 2006. године, а поготово од реформе правосуђа 2009, не могу ни на који начин да контролишу, нити утичу на њихов рад. Зашто нико из ЕУ, НВО сектора и медија, када износе информације о потчињености судства, које понављају као молитву, као оченаш, не кажу да је лош рад судија грађане Србије коштао скоро три милијарде динара? Зато што би грађани могли да се запитају колико је судија одговарало због тога? Колико их је смењено? Колико њих је морало да од своје плате надокнади своје лоше одлуке? Нико! Никада! Нити ће.
Притом, ниједном речју не спорим да судство треба да буде независно. Али сматрам да не може бити изузето од одговорности. Уставом Србије предвиђена је сталност судијске функције. Али је предвиђена и могућност опозива, уколико се утврди да се судија бави нечасним радњама, да је подложан миту и корупцији, да не суди по закону већ у корист оптужених или њихових шефова. Законом је предвиђено да се судија разрешава кад је осуђен за кривично дело на безусловну казну затвора од најмање шест месеци или за кажњиво дело које га чини недостојним судијске функције, кад нестручно врши функцију или због учињеног тешког дисциплинског прекршаја. Начелно, сваки судија који се бави криминалом, и сада и у будућности може бити разрешен и послат у затвор, као и сваки други грађанин. Међутим, у последњих 20 година ниједан судија није отишао на робију, због криминалних активности. Од 2000. године до данас јавности је познат само један случај суђења неком делиоцу правде. Судија Живота Ђоинчевић, био је 2003. ухапшен и осумњичен за примање мита од „земунског клана“, али је онда правоснажно ослобођен.
То што хапшења и затворских казни против њих нема, не значи да су све српске судије поштене, или непоштене, већ да судије и тужиоци дељење правде посматрају кроз сужену призму личних привилегија, чија важност превазилази праведност и поштење. Одлуку о разрешењу доноси Високи савет судства. Пошто ће Високи савет судства бити несмењив, ту се јавља опасност да судије могу чинити шта хоће, без опасности да буду разрешени.
Истовремено то потврђује да постоји могућност да се српско правосуђе потпуно издигне изнад две друге гране власти, извршне и законодавне. Када се укине демократско правило међусобне равнотеже три гране власти, и када се судијама да потпуна независност, оне ће без икакве бојазни одређивати шта живот јесте, а шта није. Дан могу претварати у ноћ. Јутро у вече. Истину у лаж. Криминал у закон. А закон у криминал.
Такође, у праву су политичари који сматрају да ће судије, уколико референдум о уставним изменама буде потврђен, добити апсолутну слободу да раде шта хоће, и да ће бити подложни утицајима неформалних центара моћи. Али када се ствари сагледају прецизно и објективно, то је тако већ две деценије. Можда и три. И зато је нови начин избора чланова Високог савета судства и тужилаштва само један шраф у сложеном систему ваниинституционалне контроле.
Уверен сам да ниједна измена Устава не може поправити српско правосуђе, оно је непоправљиво лоше због самих судија. Храброст се не добија. Нити поклања. С њом се рађаш. С њом живиш. Радиш. Умреш. Честитост није меница коју може да одобри Европска унија. Нити Високи савет судства. Скупштина. Било која политичка странка. Бирачи.
Храброст, честитост, поштење и посвећеност правди представљју лични избор. Личну одлуку. Етика се не може набавити на референдуму. Нити прописати било којим правним актом. Доживљај правде не зависи од правних параграфа, већ од структуре личности. Човек је оно што јесте, закон га не може покварити ни поправити. Лош закон не може искварити добру особу, нити добар закон може поправити криминалца.
Да резимирам. Мада је са српским правосуђем у погледу његове праведности битка одавно изгубљена, референдум о изменама Устава, које ће потврдити посвећеност Србије демократији јесте у реду. Све што Србију неће изопштити из светских финансијских и политичких токова и што ће нам помоћи да се још брже економски и демократски развијамо је корисно и добро. Независност судства није холивудска сапуница, па да се заснива на трачевима, на личном уверењу и спиновима. Све судије које је било који политичар звао од увођења вишестраначја нека изађу и нека то јавно кажу. Или нека заувек ћуте.
Милорад Бојовић
Аутор је стручњак за односе с јавношћу