Rezon: Ustavne promene su važne, ali to ne znači da ćemo dobiti pošteno pravosuđe

. Potpuna nezavisnost u srpskom slučaju znači samo to da će pravosuđe predstavljati granu vlasti van ikakve kontrole, ali ne znači da će sudije suditi bolje. Zakonitije. Poštenije. To znači da će sudije unapred biti abolirane od svih pogrešnih presuda, od svih dilova s tajkunima, kriminalnim klanovima, stranim ambasadama i nevladinim organizacijama. S druge strane u redu je svaka promena koja ne narušava pravni poredak, demokratsko uređenje i obezbeđuje ekonomski napredak građana. 

Ustavne promene su neophodne ne zato što bi bio blokiran ulazak Srbije u Evropsku uniju, čime nam prete nevladine organizacije iz Srbije i EU, i čime nas ucenjuju Venecijanska komisija i pojedini evroposlanici. Ustavne promene nisu važne zbog briselske birokratije. Nisu bitne zbog mišljenja srpske opozicije. Niti zbog stavova pojedinih predstavnika vlasti. A ponajmanje zbog dodatnog oslobađanja sudija bilo kakve odgovornosti. Ustavne promene indirektno mogu omogućiti nove investicije, dalji rast plata i penzija, više novca za novorođenčad; više para za razvoj obrazovanja, sporta, kulture, životne sredine. Odluka Srbije da prihvati predlog ustavnih promena ukazuje da političke stranke na vlasti smatraju da za legitimitet vladanja i potvrdu političkog programa nije važan odnos s pravosuđem već ubedljiva pobeda na izborima. I indirektno mogu dovesti do bolje zaštite prava građana. Ali to ne zavisi od političke volje, već od lične etike sudija. Ne postoje dokazi da su političke stranke korumpirale sudstvo i zarobile hrabrost i slobodu sudija.

Pre se može zaključiti da je neprestano potenciranje informacija o uticaju politike na sudstvo čist izgovor i alat za pritisak na Srbiju. U većini slučajeva, tvrdnje o tome da političke stranke u poslednjih 10 godina ugrožavaju rad sudija, predstavljaju čistu propagandu i najobičniji izgovor za nedostatak kičme. I lične hrabrosti. Čovek čiju kičmu ne možeš saviti rukama, ne zna za uticaje. Ustavom Srbije je već propisano da je sudija nezavisan u postupanju i donošenju odluke. Kao i to da sudija sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava.

Dakle, hrabrost i poštenje se ne poklanjaju. Nije Evropska unija pravosudni Deda Mraz. Etika se ne kupuje na referendumu, niti u Venecijanskoj komisiji. Nisu političari oslobodili nasilnika iz Sombora, koji je odmah po izlasku iz zatvora izvršio monstruozan zločin, ubivši ženu i dve ćerke. Niti su političari oslobodili palikuću iz Grocke. Niti su političari uticali na to da se silovatelji, pedofili i narko dileri slobodno šetaju Srbijom. Male kazne i oslobađajuće presude direktno zavise od kvaliteta optužnica i ličnog kvaliteta i posvećenosti sudija tumačenju zakona. Sudije i tužioci političku klimu osluškuju iz sopstvenog kukavičluka, iz idolopokloničkog odnosa prema svom statusu i privilegijama. Oni žele da se dopadnu, ili da se proslave disidentskim delovanjem. I u jednom i u drugom slučaju, žrtve su građani.

Zato sve što o razlozima, uzrocima i posledicama ustavnih promena govore iz Konventa Evropske unije, NVO sektor i predstavnici opozicije nije tačno, i nije dobronamerno.

Srpsko pravosuđe je već 22 godine, a naročito poslednjih 12, nezavisno od svih, naročito od pravde  i pravdoljubivosti. Zakonitosti i ustavnosti. Nezavisno je od etičnosti i pravednosti. Nije odgovorno nikom, a najmanje građanima Srbije o čijim životima odlučuju. Dokaz za to je broj sporova pred Evropskim sudom pravde u Strazburu koji građani vode protiv Srbije. Interesantno je da se o tome ne govori. Ne piše. Ne polemiše. Niti se doživljava kao problem. Sve te brojne groške i katastrofalne, nezakonite presude sudova i sudija, koje nisu odgovorne državi, već imaginarnom nezavisnom telu plaća država iz svog budžeta. Dakle, loš rad loših sudija plaćaju građani, koji od donošenja novog Ustava 2006. godine, a pogotovo od reforme pravosuđa 2009, ne mogu ni na koji način da kontrolišu, niti utiču na njihov rad. Zašto niko iz EU, NVO sektora i medija, kada iznose informacije o potčinjenosti sudstva, koje ponavljaju kao molitvu, kao očenaš, ne kažu da je loš rad sudija građane Srbije koštao skoro tri milijarde dinara? Zato što bi građani mogli da se zapitaju koliko je sudija odgovaralo zbog toga? Koliko ih je smenjeno? Koliko njih je moralo da od svoje plate nadoknadi svoje loše odluke? Niko! Nikada! Niti će.

Pritom, nijednom rečju ne sporim da sudstvo treba da bude nezavisno. Ali smatram da ne može biti izuzeto od odgovornosti. Ustavom Srbije predviđena je stalnost sudijske funkcije. Ali je predviđena i mogućnost opoziva, ukoliko se utvrdi da se sudija bavi nečasnim radnjama, da je podložan mitu i korupciji, da ne sudi po zakonu već u korist optuženih ili njihovih šefova. Zakonom je predviđeno da se sudija razrešava kad je osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim sudijske funkcije, kad nestručno vrši funkciju ili zbog učinjenog teškog disciplinskog prekršaja. Načelno, svaki sudija koji se bavi kriminalom, i sada i u budućnosti može biti razrešen i poslat u zatvor, kao i svaki drugi građanin. Međutim, u poslednjih 20 godina nijedan sudija nije otišao na robiju, zbog kriminalnih aktivnosti. Od 2000. godine do danas javnosti je poznat samo jedan slučaj suđenja nekom deliocu pravde. Sudija Života Đoinčević, bio je 2003. uhapšen i osumnjičen za primanje mita od „zemunskog klana“, ali je onda pravosnažno oslobođen.

To što hapšenja i zatvorskih kazni protiv njih nema, ne znači da su sve srpske sudije poštene, ili nepoštene, već da sudije i tužioci deljenje pravde posmatraju kroz suženu prizmu ličnih privilegija, čija važnost prevazilazi pravednost i poštenje. Odluku o razrešenju donosi Visoki savet sudstva. Pošto će Visoki savet sudstva biti nesmenjiv, tu se javlja opasnost da sudije mogu činiti šta hoće, bez opasnosti da budu razrešeni.

Istovremeno to potvrđuje da postoji mogućnost da se srpsko pravosuđe potpuno izdigne iznad dve druge grane vlasti, izvršne i zakonodavne. Kada se ukine demokratsko pravilo međusobne ravnoteže tri grane vlasti, i kada se sudijama da potpuna nezavisnost, one će bez ikakve bojazni određivati šta život jeste, a šta nije. Dan mogu pretvarati u noć. Jutro u veče. Istinu u laž. Kriminal u zakon. A zakon u kriminal.

Takođe, u pravu su političari koji smatraju da će sudije, ukoliko referendum o ustavnim izmenama bude potvrđen, dobiti apsolutnu slobodu da rade šta hoće, i da će biti podložni uticajima neformalnih centara moći. Ali kada se stvari sagledaju precizno i objektivno, to je tako već dve decenije. Možda i tri. I zato je novi način izbora članova Visokog saveta sudstva  i tužilaštva samo jedan šraf u složenom sistemu vaniinstitucionalne kontrole.

Uveren sam da nijedna izmena Ustava ne može popraviti srpsko pravosuđe, ono je nepopravljivo loše zbog samih sudija. Hrabrost se ne dobija. Niti poklanja. S njom se rađaš. S njom živiš. Radiš. Umreš. Čestitost nije menica koju može da odobri Evropska unija. Niti Visoki savet sudstva. Skupština. Bilo koja politička stranka. Birači.

Hrabrost, čestitost, poštenje i posvećenost pravdi predstavljju lični izbor. Ličnu odluku. Etika se ne može nabaviti na referendumu. Niti propisati bilo kojim pravnim aktom. Doživljaj pravde ne zavisi od pravnih paragrafa, već od strukture ličnosti. Čovek je ono što jeste, zakon ga ne može pokvariti ni popraviti. Loš zakon ne može iskvariti dobru osobu, niti dobar zakon može popraviti kriminalca.

Da rezimiram. Mada je sa srpskim pravosuđem u pogledu njegove pravednosti bitka odavno izgubljena, referendum o izmenama Ustava, koje će potvrditi posvećenost Srbije demokratiji jeste u redu. Sve što Srbiju neće izopštiti iz svetskih finansijskih i političkih tokova i što će nam pomoći da se još brže ekonomski i demokratski razvijamo je korisno i dobro. Nezavisnost sudstva nije holivudska sapunica, pa da se zasniva na tračevima, na ličnom uverenju i spinovima. Sve sudije koje je bilo koji političar zvao od uvođenja višestranačja neka izađu i neka to javno kažu. Ili neka zauvek ćute.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću