Резон: Твитер је лакеј јефтиног либералног популизма

Твитер не постоји да би промовисао слободу мишљења и изражавања. То је заблуда једнака веровању које преко Твитера шири Драган Ђилас о победи опозиције на изборима. Твитер, можда жели исто што и Ђилас, али су емоције бирача ђавоља работа. Оне се не пале духовитим опаскама, а још мање заједљивим, обесним  критикама. Емоције бирача покрећу оствариви позиви на акцију. А Ђиласов план превазилази оквире имагинарности. Он је чиста утопија.

Скривен испод идиличне маске о човекљубљу и демократији, Твитер је Србима дао недостајући доказ да је цензура изум, серијски производ и извозни артикал западних „демократија“. Твитер тражи да српски медији уместо са Владом Србије почну сарађивати са америчком владом. Да Небојшу Стефановића прихвате као човека с часним намерама. Да престану да верују својим очима и да за службену истину приме и прихвате информације које објављују медији и политичари наклоњени поновном поробљавању Србије и њеном претварању у забран неколицине, која обезбеђује медијски простор Небојши Стефановићу.

Твитер има своје видљиво, јавно лице, и своју скривену политичку образину. Он настоји да свакој локалној јавности презентује само оне видове истине који су корисни политичким структурама које су спремне да беспоговорно спроводе интересе лажних филантропа. Из Вашингтона. И Београда. 

Твитер је лакеј јефтиног либералног популизма. Твитер је изговор за људе који не раде ништа, и чија реч нема никакву тежину, да могу објављивати бесмислице. Твитер је алиби за малу групу снобова која у 21. веку покушава да практикује подлости Џејмса Барнама и Волтера Липмана о узвишеном праву малобројне елите да трасира животе целокупног народа. Твитер полази од једноставне, алгоритамски утврђене чињенице да је, без обзира на године и порекло, човек 21. века лењ. Да ерудиција није његов порив. Он се образује да би подигао своју цену на тржишту рада и учи само за оцену, а не ради усавршавања личних комптененција. Настојећи да се прилагоде трендовима својих идола, који их гледају из екрана паметних телефона, таблета, лаптопова и телевизора, људи млађи од 45 година, тзв. интернет генерација, интернет види као извор свих задовољстава. Као одговор на сва питања, као решење свих изазова, и главни потенцијал за напредовање у животу. 

Одрастајући уз порнографску естетику Трејс урбан канала, Фејсбук, Твитер и Инстаграм, унутар које се не разликују Илон Маск, Џеф Безос, Ким Кардашијан, Ники Минаж и Џефри Епстајн, млади Срби, који су циљна група Твитера, су постали прикривени снобови. Они одлазак у библиотеку виде као активност гомиле. Друже се само са кул ликовима и верују да је истинито све што се појави у инбоксу њиховог Твитера, сторију Фејсбука, Инстаграма.

Твитер као и часопис Енкаунтер, крије своје стварно порекло, своје стварне финансијере, и своје крајње намере и коначне циљеве. Твитер се понаша као Влада Сједињених Америчких Држава 1953. и 1954. године када је Комитет Џоа Макартија спроводио лов на прикривене комунисте међу америчким грађанима. Колевка демократије јавно је, као у мрачном добу Инквизиције, погубила брачни пар Џулијуса и Етел Розенберг, због оптужбе да су наводно шпијунирали за Совјете. Америка је тада спровела нову „кристалну ноћ“. Свим библиотекама у америчким културним станицама у иностранству (данас Амерички кутак) Бела кућа је 1953. наложила да уклоне све књиге писаца за које се сумњало да могу имати везе с комунизом. Осим Максима Горког, нестале су књиге Томаса Мана, Џона Рида, Жан Пол Сартра. И многих других писаца.

Етикетирање које Твитер спроводи у Србији је застарели механизам притиска, и осуђено је на неуспех. Успешна цензура се спроводи тихо. Невидљиво. Кроз прикривено манипулисање чињеницама, тако што се употребљавају и обрађују само делићи истине који одговарају потребама. Цензуру заправо треба посматрати као нијансирано приказивање стварности. Догађаји, и сама историја постајали су оно што о њима утврде научници, историчари, новинари, писци, публицисти. Други, паралелни елемент успешне цензуре јесте креирање доброг или лошег имиџа. Слика коју о личности стварају масмедији и друштвене мреже једина је њена вредност у јавном мњењу. Монструми постају свеци, а анђели еволурају у демоне. Нова слика креира се да се јавност ослободи импресије која му је раније сервирана. И тако људи рециклираних биографија постају апологете глобалног система вредности.

О каквом је ситему вредности реч, најбоље сведочи пример прања биографије Херберта фон Карајана. Захваљујући диригованој пропагандној акцији медија с „демократског Запада“, целокупно човечанство је овог Аустријанца видело као највећег диригента 20 века. Мало ко се сећао да је у питању члан Хитлерове нацистичке партије, и омиљени диритент Рајха.

На сличан начин су вишестраначје и демократска ревулуција у Србији рециклиралирали бивше комунисте. Људе чији су родитељи водили послератне стрељачке одреде који су ликвидирали људе ради отимања богатства и статуса. Особе које су још као студенти цинкариле своје другове, а кад су се запослили већину радног времена су проводили достављајући компромитујуће, најчешће напумпане информације о сумњивим, или субверзивним размишљањима и активностима својих колега. Веш машина плурализма и избељивач нове уредничке концепције постојећих и нових медија, направили су од Титових комуниста слободне либерале и некомунистичку левицу.

Посматрајући ствари објективно, Интернет је са становишта светске моћи био неопходност. Државе су трошиле милијарде долара на шпијуне на терену. Њихови учинци су били проблематични. Да би задржали посао и добре апанаже, шпијуни су често слали фризиране извештаје у којима су безопасне људе и покрете претварали у монструме. Доколичаре и заверенике. У супротном би остали без посла.

Срби, као ни остатак потрошачког човечанства се не упуштају у тумачења ствари којима робују, и које могу пољуљати њихов доживљај стварности. На мањку здравог разума почива снага Твитера, Фејсбука, Инстаграма и Интернета. Информације су извор моћи, а до информација се долази обавештајним радом. Обавештајна активност је успешна само уколико се одвија наочиглед свих а нико не детектује њено присуство. Интернет и Церн, два божанства савременог света, под фирмом опште благодати, колективног бенефита, отворили су пут за потпуну информациону опсервацију сваког човека. Церн и Интернет не повезује само Тим Бернерс-Ли, који је 1989. седећи у Церну, осмислио светску мрежу да би „помогао размену идеја међу научницима“. Као најважнији научни центар на свету Церн је савршени параван који пред носем свих обавештајних служби, новинара истраживача, и светског јавног мњења омогућује развој новог светског тоталитаризма - званог интернет. Та контрола сабира све навике и све потребе људи. Али не да би им понудила оно што желе, већ да им у умовима пројектује жеље које се подударају с плановима моћника.

Користећи потенцијале система, Твитер настоји да видљивом и доступном учини само онај део српске стварности који не одговара народу, већ малом броју опозиционих политичара. Паралелно с Твитером и Фејсбук нуди могућност да уместо стварног живота купе живот и некретнине у виртелном окружењу. Али, колико год се Твитер и Фејсбук утркивали у креирању измишљеног живота, закаснили су. Виртуелну стварност патентирали су 20 година пре њих лидери српске опозиције. Док је Фејсбук још увек био наивна играчка за стидљиве тинејџере, грађани Србије су под влашћу Драгана Ђиласа, Вука Јеремића, Борислава Новаковића и Бојана Пајтића живели екстремну перверзију. Добре и редовне плате имали су само у саопштењима и ТВ изјавама побројаних челника тадашње власти. Нове школе, вртићи, путеви, пруге грађени су само у ТВ прилозима њихових телевизија. Све што је рађено била је чиста измишљотина, лажна стварност која је постојала само у медијима које су контролисали један правник, један машински инжењер, један физичар и један марксиста.

У њиховом виртуелном Матриксу нестала је атлетска дворана планирана у Универзитетеском кампусу, близу Филозофског факултета; зграда на углу Радничке улице, која је требала да обједини све градске службе и правосудне органе; нестала је зграда на углу Максима Горког и Стражиловске; осам милијарди из фантомског Фонда за нове технологије, кухиња Радосног детињства, фабрика електромобила, канализација за сва новосадска приградска насеља, и сва места у Војводини, пречистач отпадних вода, марина и два моста на Дунаву; нестало је и виртуелно седиште Уставног суда у Сремским Карловцима. Остали су само ретки тагови у историји Гугла. 

Ма колико се трудио, Твитер нема снагу да Србе ослободи сећања да су 12 година живели на кредит. На црту. Бедно. Најгоре у својој историји. Срби нису спремни да своју будућност издају на бланко реверс особама с лошом прошлошћу.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за комуникације и односе с јавношћу