Rezon: Tviter je lakej jeftinog liberalnog populizma

Tviter ne postoji da bi promovisao slobodu mišljenja i izražavanja. To je zabluda jednaka verovanju koje preko Tvitera širi Dragan Đilas o pobedi opozicije na izborima. Tviter, možda želi isto što i Đilas, ali su emocije birača đavolja rabota. One se ne pale duhovitim opaskama, a još manje zajedljivim, obesnim  kritikama. Emocije birača pokreću ostvarivi pozivi na akciju. A Đilasov plan prevazilazi okvire imaginarnosti. On je čista utopija.

Skriven ispod idilične maske o čovekljublju i demokratiji, Tviter je Srbima dao nedostajući dokaz da je cenzura izum, serijski proizvod i izvozni artikal zapadnih „demokratija“. Tviter traži da srpski mediji umesto sa Vladom Srbije počnu sarađivati sa američkom vladom. Da Nebojšu Stefanovića prihvate kao čoveka s časnim namerama. Da prestanu da veruju svojim očima i da za službenu istinu prime i prihvate informacije koje objavljuju mediji i političari naklonjeni ponovnom porobljavanju Srbije i njenom pretvaranju u zabran nekolicine, koja obezbeđuje medijski prostor Nebojši Stefanoviću.

Tviter ima svoje vidljivo, javno lice, i svoju skrivenu političku obrazinu. On nastoji da svakoj lokalnoj javnosti prezentuje samo one vidove istine koji su korisni političkim strukturama koje su spremne da bespogovorno sprovode interese lažnih filantropa. Iz Vašingtona. I Beograda. 

Tviter je lakej jeftinog liberalnog populizma. Tviter je izgovor za ljude koji ne rade ništa, i čija reč nema nikakvu težinu, da mogu objavljivati besmislice. Tviter je alibi za malu grupu snobova koja u 21. veku pokušava da praktikuje podlosti Džejmsa Barnama i Voltera Lipmana o uzvišenom pravu malobrojne elite da trasira živote celokupnog naroda. Tviter polazi od jednostavne, algoritamski utvrđene činjenice da je, bez obzira na godine i poreklo, čovek 21. veka lenj. Da erudicija nije njegov poriv. On se obrazuje da bi podigao svoju cenu na tržištu rada i uči samo za ocenu, a ne radi usavršavanja ličnih komptenencija. Nastojeći da se prilagode trendovima svojih idola, koji ih gledaju iz ekrana pametnih telefona, tableta, laptopova i televizora, ljudi mlađi od 45 godina, tzv. internet generacija, internet vidi kao izvor svih zadovoljstava. Kao odgovor na sva pitanja, kao rešenje svih izazova, i glavni potencijal za napredovanje u životu. 

Odrastajući uz pornografsku estetiku Trejs urban kanala, Fejsbuk, Tviter i Instagram, unutar koje se ne razlikuju Ilon Mask, Džef Bezos, Kim Kardašijan, Niki Minaž i Džefri Epstajn, mladi Srbi, koji su ciljna grupa Tvitera, su postali prikriveni snobovi. Oni odlazak u biblioteku vide kao aktivnost gomile. Druže se samo sa kul likovima i veruju da je istinito sve što se pojavi u inboksu njihovog Tvitera, storiju Fejsbuka, Instagrama.

Tviter kao i časopis Enkaunter, krije svoje stvarno poreklo, svoje stvarne finansijere, i svoje krajnje namere i konačne ciljeve. Tviter se ponaša kao Vlada Sjedinjenih Američkih Država 1953. i 1954. godine kada je Komitet Džoa Makartija sprovodio lov na prikrivene komuniste među američkim građanima. Kolevka demokratije javno je, kao u mračnom dobu Inkvizicije, pogubila bračni par Džulijusa i Etel Rozenberg, zbog optužbe da su navodno špijunirali za Sovjete. Amerika je tada sprovela novu „kristalnu noć“. Svim bibliotekama u američkim kulturnim stanicama u inostranstvu (danas Američki kutak) Bela kuća je 1953. naložila da uklone sve knjige pisaca za koje se sumnjalo da mogu imati veze s komunizom. Osim Maksima Gorkog, nestale su knjige Tomasa Mana, Džona Rida, Žan Pol Sartra. I mnogih drugih pisaca.

Etiketiranje koje Tviter sprovodi u Srbiji je zastareli mehanizam pritiska, i osuđeno je na neuspeh. Uspešna cenzura se sprovodi tiho. Nevidljivo. Kroz prikriveno manipulisanje činjenicama, tako što se upotrebljavaju i obrađuju samo delići istine koji odgovaraju potrebama. Cenzuru zapravo treba posmatrati kao nijansirano prikazivanje stvarnosti. Događaji, i sama istorija postajali su ono što o njima utvrde naučnici, istoričari, novinari, pisci, publicisti. Drugi, paralelni element uspešne cenzure jeste kreiranje dobrog ili lošeg imidža. Slika koju o ličnosti stvaraju masmediji i društvene mreže jedina je njena vrednost u javnom mnjenju. Monstrumi postaju sveci, a anđeli evoluraju u demone. Nova slika kreira se da se javnost oslobodi impresije koja mu je ranije servirana. I tako ljudi recikliranih biografija postaju apologete globalnog sistema vrednosti.

O kakvom je sitemu vrednosti reč, najbolje svedoči primer pranja biografije Herberta fon Karajana. Zahvaljujući dirigovanoj propagandnoj akciji medija s „demokratskog Zapada“, celokupno čovečanstvo je ovog Austrijanca videlo kao najvećeg dirigenta 20 veka. Malo ko se sećao da je u pitanju član Hitlerove nacističke partije, i omiljeni diritent Rajha.

Na sličan način su višestranačje i demokratska revulucija u Srbiji recikliralirali bivše komuniste. Ljude čiji su roditelji vodili posleratne streljačke odrede koji su likvidirali ljude radi otimanja bogatstva i statusa. Osobe koje su još kao studenti cinkarile svoje drugove, a kad su se zaposlili većinu radnog vremena su provodili dostavljajući kompromitujuće, najčešće napumpane informacije o sumnjivim, ili subverzivnim razmišljanjima i aktivnostima svojih kolega. Veš mašina pluralizma i izbeljivač nove uredničke koncepcije postojećih i novih medija, napravili su od Titovih komunista slobodne liberale i nekomunističku levicu.

Posmatrajući stvari objektivno, Internet je sa stanovišta svetske moći bio neophodnost. Države su trošile milijarde dolara na špijune na terenu. Njihovi učinci su bili problematični. Da bi zadržali posao i dobre apanaže, špijuni su često slali frizirane izveštaje u kojima su bezopasne ljude i pokrete pretvarali u monstrume. Dokoličare i zaverenike. U suprotnom bi ostali bez posla.

Srbi, kao ni ostatak potrošačkog čovečanstva se ne upuštaju u tumačenja stvari kojima robuju, i koje mogu poljuljati njihov doživljaj stvarnosti. Na manjku zdravog razuma počiva snaga Tvitera, Fejsbuka, Instagrama i Interneta. Informacije su izvor moći, a do informacija se dolazi obaveštajnim radom. Obaveštajna aktivnost je uspešna samo ukoliko se odvija naočigled svih a niko ne detektuje njeno prisustvo. Internet i Cern, dva božanstva savremenog sveta, pod firmom opšte blagodati, kolektivnog benefita, otvorili su put za potpunu informacionu opservaciju svakog čoveka. Cern i Internet ne povezuje samo Tim Berners-Li, koji je 1989. sedeći u Cernu, osmislio svetsku mrežu da bi „pomogao razmenu ideja među naučnicima“. Kao najvažniji naučni centar na svetu Cern je savršeni paravan koji pred nosem svih obaveštajnih službi, novinara istraživača, i svetskog javnog mnjenja omogućuje razvoj novog svetskog totalitarizma - zvanog internet. Ta kontrola sabira sve navike i sve potrebe ljudi. Ali ne da bi im ponudila ono što žele, već da im u umovima projektuje želje koje se podudaraju s planovima moćnika.

Koristeći potencijale sistema, Tviter nastoji da vidljivom i dostupnom učini samo onaj deo srpske stvarnosti koji ne odgovara narodu, već malom broju opozicionih političara. Paralelno s Tviterom i Fejsbuk nudi mogućnost da umesto stvarnog života kupe život i nekretnine u virtelnom okruženju. Ali, koliko god se Tviter i Fejsbuk utrkivali u kreiranju izmišljenog života, zakasnili su. Virtuelnu stvarnost patentirali su 20 godina pre njih lideri srpske opozicije. Dok je Fejsbuk još uvek bio naivna igračka za stidljive tinejdžere, građani Srbije su pod vlašću Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borislava Novakovića i Bojana Pajtića živeli ekstremnu perverziju. Dobre i redovne plate imali su samo u saopštenjima i TV izjavama pobrojanih čelnika tadašnje vlasti. Nove škole, vrtići, putevi, pruge građeni su samo u TV prilozima njihovih televizija. Sve što je rađeno bila je čista izmišljotina, lažna stvarnost koja je postojala samo u medijima koje su kontrolisali jedan pravnik, jedan mašinski inženjer, jedan fizičar i jedan marksista.

U njihovom virtuelnom Matriksu nestala je atletska dvorana planirana u Univerziteteskom kampusu, blizu Filozofskog fakulteta; zgrada na uglu Radničke ulice, koja je trebala da objedini sve gradske službe i pravosudne organe; nestala je zgrada na uglu Maksima Gorkog i Stražilovske; osam milijardi iz fantomskog Fonda za nove tehnologije, kuhinja Radosnog detinjstva, fabrika elektromobila, kanalizacija za sva novosadska prigradska naselja, i sva mesta u Vojvodini, prečistač otpadnih voda, marina i dva mosta na Dunavu; nestalo je i virtuelno sedište Ustavnog suda u Sremskim Karlovcima. Ostali su samo retki tagovi u istoriji Gugla. 

Ma koliko se trudio, Tviter nema snagu da Srbe oslobodi sećanja da su 12 godina živeli na kredit. Na crtu. Bedno. Najgore u svojoj istoriji. Srbi nisu spremni da svoju budućnost izdaju na blanko revers osobama s lošom prošlošću.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću