РЕЗОН: Тапија на бол, проглас опозиције у 10 тачака

Пише: Милорад Бојовић

Ми професионални организатори протеста примећујемо да већ неко време Србијом влада врло чудна и недопустива појава. Родитељи за себе траже право да једино они могу и треба да пате за својом несрећно и трагично страдалом децом. Такав њихов однос према деци представља себичност изнад сваке мере. Туговање у тишини и самоћи не представља прихватљив образац понашања у времену друштва спектакла. У ери друштвених мрежа. Нико нема права на индивидуалну тугу. Свако страдање, свака невина смрт која може да буде генератор незадовољства престаје да буде субјективна ствар појединца и постаје средство за организацију политички мотивисаних протеста. Несрећа појединца постаје супституција за недостатак политичког програма.

Истина, ми се боримо против колективизма, против саборности, вере, цркве, нације, државе и сличних бесмислица. Али, сматрамо да је колективизам у виду протеста на којима се не оплакује угашени живот, већ се користи као елемент политичке борбе, јако пожељан и прихватљив. У свим супротним случајевима колективизам је назадна ствар којој су склони затуцани конзервативци. То је свар масе. Никако елите.

И нису у праву режимски таблоиди кад тврде да смо ми опскурни бројачи смрти. То је најобичније претеривање. Нас не занимају све смрти. Нас не занима патња обичног човека. То је испод нашег нивоа. Нас занимају само оне смрти које политички могу да се употребе. Да послуже као иницијална каписла за протесте. Да буду застава борбе за наше политичке циљеве, а то је долазак на власт без избора.

Зашто је проглас неопходан? Родитељи желе да у самоћи тугују за својом децом. Немају право на такву приватизацију патње. На тај начин нас онемогућавају да прикријемо чињеницу да болујемо од хроничног недостатка политичких идеја, и да нам невоље и недаће помажу да створимо привид бриге за грађане.

Директни повод за издавање нашег прогласа је последњи случај у Бачкој Паланци, када је тринаестогодишњи дечак погинуо од струјног удара од кабла у напуштеном дворишту који се ту нашао под напоном после суперћелијских олуја. Чињеница да орканске олује 19. и 21. јула разориле Бачку Паланки и оштетиле скоро 6.000 објеката, поломила 300.000 кубика дрвећа, поломила стубове и каблове за пренос струје и без струје и воде оставила више од 10.000 људи, нису важне. Ми сматрамо да та огромна несрећа изазвана ужасним невременом није довољна. Игнорисаћемо и објективну чињеницу да нико није слутио да ће олује бити толико разорне.  Занемарићемо и непорецив факат да ниједан човек није могао да предуземе ништа, чак и да је знао шта долази. Једино што су могли да ураде, јесте да напусте своје домове и одселе се на месец дана. Не постоји бункер, нити сигруна кућа у које су могли сместити своје куће. Нити школе. Или стубове за пренос струје.

Следеће чињенице сматрамо изговором. Оне јесу истините, али се нас то не тиче, јер истина не користи нашој политичкој ствари. И зато ћемо следеће факте прогласити за ефемерне податке.

а) Бачка Паланка има 48.667 становника и 22.223 стана и куће. И готово све су оштећене у олуји. Ветар је почупао и поломио више од 300.000 кубика дрвећа. И оно се морало уклонити.

б) Морале су су се ослободити улице за саобраћај. Оспособити прилазе здравственим објектима и осигурати њихово напајање струјом. Исто то се морало урадити с вртићима.

в) Паралелно с тим морало се уклањати дрвеће с електричних водова, с кућа и испред кућа. Људи нису имали воду. Нису имали струју. Нису могли да припремају храну. Нити да одржавају хигијену. Живот је био блокиран.

г) У санацији последица невремена учествовали су радници локалних комуналних служби, а стигла је и помоћ у људству и механизацији од других локалних самоуправа које нису, или које су мање погођене невременом.

д) Издат је апел да нико од грађана самостално не уклања пало дрвеће и каблове за струју.

ђ) Бачка Паланка није једина страдала у олуји. Ванредна ситуација је проглашена у седам градова и општина. Новом Саду, Сремској Митровици, Шиду, Руми, Иригу, Сечњу и делу општине Пожега.

е) Кад се све сагледа је ли нешто од наведеног спорно? Је ли могло нешто да се прескочи? Шта је од наведеног могло да се остави за сутра? За прекосутра? За неке боље дане? Ништа. Јесу ли могли да се ођедном уклоне све опасности. Нису. Јесу ли неке службе могле боље да раде? Можда и јесу. Јесу ли неки радници могли да се преместе с неке друге локације? Тешко је рећи. Хитност је битна одлука деловања у кризи. Ако у Младенову и Челареву ниједна кућа није имала ни струју ни воду пет, или седам дана, ко може да каже да су могли да сачекају док се у Бачкој Паланци не среди све под конац?

ж) Законома Србије прописано да комуналне услуге и повремени послови у области школства и здравства спадају у надлежност локалних самоуправа, а да електроенергетска мрежа спада у надлежност ЕПС-а.

Све горенаведено треба игнорисати, јер је противно интересима опозиције која стоји иза протеста, а наши интереси се не морају подударати са интересима грађана. Ради јаснијег дефинисања наших циљева јавности Србије усвајамо следећих 10 тачака:

1. Смрт коју упишемо у своју картотеку престаје да буде приватна ствар и постаје застава наших политичких амбиција.

2. Недопустиво је било какво мешање родитеља, нарочито молбе и вапаји да се имена страдале деце не користе као средство за организовање политичких протеста.

3. Свака молба родитеља да се њихова деца изоставе из протеста сматраће се издајом и сматраћемо да су се продали, и да су продали протесте.

4. Њихове молбе нећемо сматрати чином личне туге, већ ћемо тврдити да су производ политичког притиска власти против које се ми боримо. 

5. Недопустиво је инсистирање да се погибија дечака не користи за протесте, нарочито сада кад су протести у Београду и осталим градовима у Србији пропали. Ми сматрамо да инсистирањем на смени руководства Бачке Паланке због смрти тринаестогодишњег детета можемо да оживимо енергију протеста и нећемо бирати средства у тој борби.

6. Сваку породицу која одбија да се сагласи са политичком распродајом бола оптуживаћемо за издају, као што сада без имало срама тврдимо да је моблу мајке и сестре да се смрт њиховог сина и брата не користи у протетима писала власт.

7. Пожељним сматрамо сваку врсту игнорисања емоција и разума.

8. Свако другачије мишељење сматраћемо за јерес и ботовско-сендвичарско прсташтво.

9. Своје политичко деловање настављамо у уверењу да нам злоупотреба туге може помоћи да остваримо своје политичке интересе.

10. То не важи само за овај случај. Већ за све политички подесне смртне случајеве. По узору на једну од наших лидерки, председницу Анкетног одбора за утврђивање чињеница и околности које су довеле до масовних убистава у ОШ „Владислав Рибникар” и у селима Дубона и Мало Орашје, у Скупштини Србије, инсистирамо да се родитељима одузме тапија на бол, и додели нама опозиционим партијама и нашим симпатизерима.

Проглас ступа на снагу одмах и остаје на снази све док се не домогнемо власти. Ако се то никад не деси, није до нас, него до неразумног народа.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик