Rezon: Subverzija sa dvostrukim obrtom

Ispred Ženeve, Brisela i Beograda. Opozicija je uverena da je to njena zasluga. Ali, kao i u svemu drugom, opozicija je i ovaj put pogrešila. Izbori za mesne zajednice, zbog kojih je Novi Sad bio glavna medijska  i politička tema, nisu predstavljali nikakvu pobedu nezavisnih kandidata, već pokaznu vežbu iz briljantne političke taktike koja SNS-u već devet godina obezbeđuje nedostižnu preimućstvo u odnosu na političke rivale. Izbori za mesne zajednice bili su igra u igri. Subverzija sa dvostrukim obrtom. Pošto SNS-u odgovara da za protivnike ima opoziciju oličenu u Draganu Đilasu, Vuku Jeremiću, Borku Stefanoviću, Bori Novakoviću i ostalim kompromitovanim rekonvalescentima DS-a, naprednjaci s vremena na vreme moraju da igraju duple igre kako bi idealne protivnike sačuvali od nestanka. Dopuštanjem da nezavisni kandidati „pobede„ u tri mesne zajednice SNS je stvorio iluziju, opsenu da je politička borba moguća. Opozicija je zagrizla bačeni mamac, i sada s novim entuzijazmom nastoji da se konsoliduje i izađe na izbore. Nesvesni nameštaljke opozicionari su se okuražili preko mere i već su počeli da prave greške. Počeli su da prete. Da ucenjuju kako izbora neće biti ukoliko vlast ne prihvati sve njihove uslove. Šta to znači? Preti li opozicija da će kidnapovati predsednika Srbije i da mu neće dopustiti da raspiše parlamentarne izbore? Ili ta pretnja koju je izgovorio Borko Stefanović, Đilasova rezervna Marinika Tepić, sadrži mnogo opasniji i strašniji scenario? Izbore po Ustavu raspisuje Narodna skupština. Hoće li opozicija upasti u Skupštinu i držati poslanike kao taoce?

Šta god da planiraju uzalud planiraju. Opozicija je toliko kompromitovana da sa njima neće ni rođena majka. Dokaz za to opet je došao iz Novog Sada. Nekoliko nevladinih organizacija otkazalo je protest protiv novog Generalnog urbanističkog plana grada. Razlog za to je, što su u protest pokušali da se uključe Narodna stranka Vuka Jeremića i Bore Novakovića i Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa i Borka Stefanovića. Čuvši za to, NVO su odmah odustale od protesta, jer su shvatili da bi bilo kakvo povezivanje s opozicijom predstavljalo grešku, koja ničim neće moći da se ispravi.

Nesvesna nedostataka, opozicija preko svojih medija, pumpa balon pogrešnih predstava o sebi i svojim mogućnostima. Međutim, njihove političke slabosti su toliko velike, da ne postoji način da pridobiju iole značajniji deo biračkog tela. Njihovi planovi za budućnost zasnovani su na pogrešnim pretpostavkama i apokrifnoj verziji svoje snage, koju krivotvore N1 i Nova S.

Slika koju opozicija ima o sebi predstavlja tumačenje iskrivljenog odraza u ogledalu. Postoje verovanja da Rembrantova najpoznatija slika „Noćna straža„ ne predstavlja umetnički prikaz policijske čete, već umetnost dokumentarističkog voajerizma, upakovanog u skrivenu simboliku. Rembrant je, veruje se, pod krinkom slike paravojne milicije, prikazao mračne tajne bogatog Amsterdama. Slika je lažni omaž lažnim zaštitnicima! Rembrant je „Noćnu stražu„ naslikao po naruybini. Za pare. Novac, taj mračni predmet ljudske žudnje, taj opaki neprijatelj etike i poštenja, povezuje likove s Rembrantove slike i lidere srpske opozicije.

Borko Stefanović, Đilas i Vuk Jeremić kao na Rembrantovoj slici predstavljaju ljude koji su sasvim suprotni onom za šta se predstavljaju.

Njih trojica se javljaju u ulozi branilaca Kosova. I tvrde da imaju plan kako i na koji način treba pregovarati. Šta reći. Koga uključiti. S kim sedeti, a koga izbeći. Imaju jasne ideje kako nadigrati „nesposobnog„ Aljbina Kurtija. Možemo se složiti da Kurti nije Ču En Laj (ili po novom You Enlaj).  Ali se možemo složiti da je Aljbin Kurti samo spiker njegovih mentora s one strane Atlantika.

I zato ceo Đilasov, Jeremićev i Stefanovićev igrokaz, ta preventivna optužba, ta kleveta, predstavlja predumišljaj. Pokušaj da se sakrije istina. Nastojanje da se iz sećanja građana izbriše činjenica da je Kosovo, iz pomoć Kurtija, proglasilo nezavisnost 2008. godine, dok su njih trojica bili na vlasti.

Vrhunski političari razlikuju se od diletanata po tome umeju li na pravi način da vide budućnost, govorio je Čerčil. Sledstveno tome, da su Đilas, Jeremić i Stefanović, išta znali, išta umeli, i da su imalo bili racionalni i da im je patriotizam bio jača strana, sprečili bi Aljbina Kurtija, Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja da Kosovo otmu Srbiji. Umesto toga, oni su žrtvovali Kosovo da bi mogli da pobede Koštunicu. I da radikalima smanje broj glasova. Organizovali su paljenja ambasada, da bi se kod dva strana ambasadora prikazali kao jedini prihvatljivi sagovornici. Prodaju Kosova kapitalizovali su Cvetkovićevom vladom, potpunom rehabilitacijom SPS-a i apsolutnim pustošenjem Srbije. Oni i danas rade isto što i 2008. godine. Oni optužbama da će Vučić lošim pregovorima biti nateran da prizna Kosovo, rade isto što i 2008. godine, bore se protiv interesa Srbije, skrivajući se iza izmišljene intelektualne nadmoći.

U odbrani te lažne predstave o intelektualno uzvišenoj Srbiji, čiji je opozicija tobožnji glasnik, učestvuje i jedan deo intelektualaca koji su svoje privilegije stekli ili odbranili kroz simbiozu s DOS-om, čiji produžetak danas predstavljaju Jeremić i Đilas.

Štiteći se hermetički zatvorenom terminologijom, jezikom lišenim smisla, oni su formirali sistem koji Srbima oduzima mogućnost da dopru do riznica znanja. Sve vredne knjige utamničene su i zakatančene, nedostupne građanima. Kidnapovano znanje besplatno dobija stotinjak odabranih. Ostatak naroda bi to mogao samo uz velike izdatke. Jedna skenirana stranica košta 64 dinara. Da bi čovek makar nešto znao o bilo čemu trebao bi da pročita i kritički isfiltrira bar 1.000 stranica. Što će reći da mu treba 64.000 dinara da stekne osnovno znanje o samo jednom pojmu. Da bi postao intelektualac opšteg smera, treba da pročita 10.000 strana. Neophodno mu je 640.000 dinara. I zato je, u njihovo vreme, plata običnog čoveka bila svedena na svega 300 evra za ceo mesec. Za hranu, vodu, struju i grejanje. Moglo bi se reći da je tim tempom, prosečan građanin mogao da uštedi celih 64 dinara godišnje. Dakle za kulturu i obrazovanje bi za 10 godina mogao da izdvoji 640 dinara. Da bi uštedeo onih 640.000 dinara, i obrazovao se, bile bi mu potrebno 1.000 godina.

Pogledajte koncerte klasične muzike. Njih uvek posećuje 100 do 300 istih. Književne večeri i izložbe ne prave se da bi građani čuli pisca, ili videli slikarske i vajarske radove, već da bi se u imaginarnom svetu istomišljenika stvarao privid vrednosti. I uvaženosti. Postoje umetnici čije radove nikada nije video niko, osim njihovih prijatelja, profesora, i kritičara. Objave u medijima služe samo kao potvrda simulakruma. Kao dokaz izmaštane, paralelne stvarnosti.

Demokratija je, po najopštijoj definiciji vladavina naroda. Stranke levice, i liberalne levice su u direktnom su sukobu s narodom. Budući da su uvereni da predstavljaju najpismeniji, nakuluturniji, najmoderniji, i najsavršeniji deo građana, oni su orijentisani na sebi slične. Njih ne interesuje običan čovek niti njegovi problemi. Taj običan čovek, koji je okrenut poštenom radu, i kog ne mogu zavesti algoritimi Gugla, niti blještave mogućnosti Fejsbuka, ili Tvitera, prestavlja predmet gađenja. Priprostu, krezubu rulju. Gutače sendviča. Prostake, koje treba isključiti iz bilo kakvog odlučivanja. Svi politički proglasi, svi ekonomski paketi, programi i ideje političara iz „demokratskog„ bloka, namenjeni su uskom broju privilegovanih grupa, ograđenih od narodima bedemima izveštačene frazeologije i još izveštačenije ideologije.

Oni postoje i vrede samo ukoliko ne postoji nova publika koja gleda, sluša, čita. Tada se stvara privid njihove intelektualne nadmoći. Moderirao sam jednim okruglim stolom posvećenom Hazarskom rečniku i Miloradu Paviću, na kom je jedan od najuticajnijih „pavićevaca„ i književnih itelektualaca današnjice rekao da Pavića ne treba pribiližavati čitaocima, „da onaj ko se ne sretne s njegovim delom, i nije trebao da se sretne„.

Kad bi svi Srbi imali mogućnost da pod istim uslovima pristupe riznicama znanja koje pod ključem drži nekolicina privilegovanih, nikakvi ekološki ustanci ne bi bilo mogući. I egzistencija običnih ljudi ne bi mogla se stavlja na kocku.

Elita nastoji da zaštiti sebe dokazujući da je manjina uvek pametnija od većine. Odbrana privilegija je važnija od interesa naroda. Đilas nije nespreman da rizikuje građanski rat.

Piše: Milorad Bojović

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću