Резон: Стварне намере декадентних карактера

Навика је друга природа, каже српски народ, цитирајући Цицерона. Избор је намерна жеља за нечим што је у нашој моћи, каже Аристотел у Никомаховој етици. Човек се никада не мења. Како је поступио у једном, или многим случајевима, тако ће, под потпуно истим околностима, поступити поново. Свако се понаша у складу са својим карактером, а карактер је непроменљив, тврдио је Шопенхауер. Српска опозиција непрестано нуди нове и несумњиве доказе да је свако од тројице цитираних филозофа у праву. 

Сви грађани Србије, који ревносно плаћају порез, остали су у потпуном шоку пре неколико дана, када је пореска управа објавила списак највећих пореских дужника. Многи су дужни милијарде. Други стотине милиона. Међу њима има великих компанија, али и предузетничких радњи. Заједничко и за једне и за друге је то што су пореске дугове направили док је Србијом владала данашња опозиција. Од 2000. до 2012. године. 

Поштовање државе и брига за опште добро огледа се плаћањем пореза. Њима држава није била ни на крај памети. Они су владали тако што су највећим дужницима опраштали порезе и онда им за ту услугу наплаћивали личну надокнаду. Честит свет то зове мито и корупција. Порезе нису плаћали ни као приватна лица. Постоје судски докази за то. И сад су, после 11 година политичког поста, почели да се представљају као заштитници државних интереса и грађана. 

У то је тешко поверовати, јер им чињенице не иду наруку. А на њиховој страни нису ни историја, ни логика, ни психологија, ни социологија, нити здрав разум. 

Ко је своју политичку каријеру изградио на погрешности, не може одједном закорачити у свет исправног. Илузорно је очекивати да би Србију добро водили људи који су једини у историји српског праламентаризма лажно гласали из Солуна и Бодрума; који су, уместо да наплаћују порез и развијају државу, штитили пореске дужнике ради личне користи; који су распродали пољопривредна добра и наше њиве странцима; који су одобрили болоњски процес и масовно оснивање приватних факултета; који су распродали и погасили српске књижаре и издавачке куће; који су за партнере имали нарко, стечајну и медијску мафију; који су начелнике полиције, тужиоце и судије бирали на препоруку шефова криминалних кланова; који су кредитима без покрића опљачкали и угасили Развојну банку Војводине и Тесла банку; који су у политику ушли голи као пиштољи, а власт напустили као Рокфелери; који су оправдавали и који оправдавају НАТО бомбардовање као изузетно корисну ствар по грађане, у политичком и здравственом смислу; који су декласирали све људе који нису припадали њиховој странци и њиховој владајућој касти и суспендовали их из политичког живота, одузимајући им право да се баве политичким одлучивањем, и ускраћивали им право да се баве занимањима која су сматрали уносном гаранцијом своје владавине; и који би кад би им се пружила прилика поново све радили исто као што су урадили од 2000. до 2012. године - себи у корист, а на штету грађана. 

- Човеков карактер је константан, он остаје исти током живота. Испод променљиве опне његових година, његових прилика, чак његових знања и погледа налази се као рак у својој љуштури идентичан човек, сасвим непроменљив и увек исти. Исправити се може једино човеково сазнање; отуда он може да увиди да ово или оно средство којим се раније користио не води његовом циљу, или доноси више штете него користи, он мења средство, али не мења циљ... Подухват да се путем говора и морализовања укину грешке у карактеру неког човека и да се тако преиначи и сам његов карактер једнак је намери да се спољашњим утицајем олово пормени у злато - каже Шопенхауер. 

Правило је да ако се врста може споро, веома споро мењати, појединац се врло мало мења, сматрао је Вилфредо Парето. Чињеница да упорно игноришу и негирају своје свима познате грешке и слабости, указује да немају ни најмању намеру да се промене. Зато грађани не смеју да наседају на њихове лепе речи. Морају знати да се морају сачувати од политичке произвољности и себичности коју нуди савез Ђиласа, Јеремића, Двери, Заветника, ДСС-а оксиморонског лево-зеленог блока. Једни би одмах увели санкције Русији. Други би увели санкције Европској унији и НАТО-у. Једни би одмах признали Косово. Други би заратили с НАТО пактом. А сви заједно би се борили против инвестиција и фабрика. Њима су фабрике и инвестиције ноћна мора. Препрека на путу. Сметња за остваривање циљева. 

По природи ствари тамо где има радника они гласају против апологета либералног капитализма. Зато што знају да је њихова корист супротна интересима обичног човека. Да се боре искључиво за своје привилегије и добробит тајкуна. Зато су и затварали фабрике. Тамо где нема радника, могуће је политички напредовати на страховима људи и лажним обећањима. Њихов наратив је црно-бела фатаморгана. Он се може дефинисати једном реченицом: Ако дођу национално оријентисане странке оне ће водити ратове, а ми ћемо вас преко ноћи одвести у ЕУ, и онда ће сви имати много пара, а неће морати да раде. 

Грађани су ту обману прозрели давне 2000. године. Ако не научно, онда интуитивно. И прозреће је опет. Без обзира на садржај бајки које данас приповедају леви и зелени либерали, њима наклоњени новинари и медији, у Србији леви либерализам и либерални капитализам нису никада побеђивали. Они су успевали да владу формирају кривотворењем народне воље, владајући 12 година с подршком мањом од милион гласова. А да би грађане онемогућили да изврше стварну смену политичких класа посветили су се уништењу индустрије. То је био циљ и сврха њиховог бављења политиком. Српско друштво и држава учињени су развалином и срозани у 19. век. И кад је 2012. године дошло до истинске промене политичког дискурса, који је грађанима омогућио да сами одлучују о својој судбини, власт је била принуђена да прихвата сваку инвестицију која је била рада да дође, само да би омогућила људима да зараде за живот. 

Да се ствари преокрену било је неопходно време. Данас у Србију долазе технолошки напредне индустрије због чега је просечна плата достигла 718 евра. До краја године грађани ће у yepu имати 837 евра, а 2025. више од хиљаду евра. И зато више никада неће доћи у искушење да буду таоци домаћих тајкуна, јер је постало немогуће да им понуде плате од 200 или 300 евра, као у време демократске, петооктобарске демократизације Србије. Они сваког дана причају да се у њихово време живело боље него данас. То је лако проверити. Нека питају раднике некадашњих трговинских ланаца, шећерана и свих затворених фабрика, чија је имовина опљачкана у приватизацији, на којој су се обогатили припаднции тадашње власти и њима блистки тајкуни, колике су им биле плате до 2012. године, и јесу ли их имали!

И сад, питам се ко може поверовати Бојану Пајтићу, кад разматра било које државно и политичко питање. Војводина је у време његове владавине постала сиромашнија од остатка Србије. Када је ДС 2000. године дошао на власт војвођански пољопривредни комбинати и задруге запошљавали су 60.000 људи. Када је отишао с власти само 1.500. У народним кухињама хранило се више од 10.000 Војвођана. А као приватно лице није плаћао порез на екстра зараду. Ко може поверовати Драгану Ђиласу да не би опет богатство стварао исисавањем новца из buyeta државе и државних предузећа? Ко може веровати да опет не би гласали из Солуна и Бодрума? Ко може веровати да Борислав Новаковић ни би опет поклонио непоузданом тајкуну 4,5 милиона евра за неизведене радове? 

Ниједан човек није оно за шта се издаје. Човек је оно што јесте по својој суштини. А суштина човека јесте његов карактер. Апулеј мудро каже: - Сигуран доказ лежи у карактеру сваког човека; по својој природи он увек на исти начин тражи врлину или злоћу, и нуди сигуран основ за доказ да ли је починио, или није починио преступ. 

Речју, све су урадили како не треба и зато им не треба веровати да би радили другачије. Они само вешто сакривају своје право лице иза лажних образина. Они су као рибе дводихалице. У исто време су, кад им како треба, и кад им дође згодно, пролетери, а кад им је подесно онда су аристократија. Декадентни и по карактеру и по намерама они желе да из политичких и економских послова искључе све који не припадају њиховом интересном кругу. Зато целу Србију проглашавају неписменом. И недостојном. Зато дискредитују све који не припадају њиховом синдикату - вечних кандидата за успентравање на власт. Друге оптужују за искључивост да би несметано могли бити искључиви. 

На њиховом путу и некад и сада стоје честити, нормални и пристојни грађани Србије. Људи који нису припадали ни старој аристократији, коју су чинили родитељи нове ДОС елите, нити новој петооктобарској властели. Они су слободно искорачили из мрака у који су били скрајнути све до 2012. године. Свим дисквалификованим грађанима промена власти је омогућила да најзад потврде своје постојање. Ти људи треба да буду мудри. И опрезни. Да чувају своје право на одлучивање и просперитет. И увек треба да се сете да иза неостварених тежњи лоших политичара стоје лоши резултати и непроменљиви карактер. 

Милорад Бојовић

(Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик  у Скупштини Србије)