Rezon: Stvarne namere dekadentnih karaktera

Navika je druga priroda, kaže srpski narod, citirajući Cicerona. Izbor je namerna želja za nečim što je u našoj moći, kaže Aristotel u Nikomahovoj etici. Čovek se nikada ne menja. Kako je postupio u jednom, ili mnogim slučajevima, tako će, pod potpuno istim okolnostima, postupiti ponovo. Svako se ponaša u skladu sa svojim karakterom, a karakter je nepromenljiv, tvrdio je Šopenhauer. Srpska opozicija neprestano nudi nove i nesumnjive dokaze da je svako od trojice citiranih filozofa u pravu. 

Svi građani Srbije, koji revnosno plaćaju porez, ostali su u potpunom šoku pre nekoliko dana, kada je poreska uprava objavila spisak najvećih poreskih dužnika. Mnogi su dužni milijarde. Drugi stotine miliona. Među njima ima velikih kompanija, ali i preduzetničkih radnji. Zajedničko i za jedne i za druge je to što su poreske dugove napravili dok je Srbijom vladala današnja opozicija. Od 2000. do 2012. godine. 

Poštovanje države i briga za opšte dobro ogleda se plaćanjem poreza. Njima država nije bila ni na kraj pameti. Oni su vladali tako što su najvećim dužnicima opraštali poreze i onda im za tu uslugu naplaćivali ličnu nadoknadu. Čestit svet to zove mito i korupcija. Poreze nisu plaćali ni kao privatna lica. Postoje sudski dokazi za to. I sad su, posle 11 godina političkog posta, počeli da se predstavljaju kao zaštitnici državnih interesa i građana. 

U to je teško poverovati, jer im činjenice ne idu naruku. A na njihovoj strani nisu ni istorija, ni logika, ni psihologija, ni sociologija, niti zdrav razum. 

Ko je svoju političku karijeru izgradio na pogrešnosti, ne može odjednom zakoračiti u svet ispravnog. Iluzorno je očekivati da bi Srbiju dobro vodili ljudi koji su jedini u istoriji srpskog pralamentarizma lažno glasali iz Soluna i Bodruma; koji su, umesto da naplaćuju porez i razvijaju državu, štitili poreske dužnike radi lične koristi; koji su rasprodali poljoprivredna dobra i naše njive strancima; koji su odobrili bolonjski proces i masovno osnivanje privatnih fakulteta; koji su rasprodali i pogasili srpske knjižare i izdavačke kuće; koji su za partnere imali narko, stečajnu i medijsku mafiju; koji su načelnike policije, tužioce i sudije birali na preporuku šefova kriminalnih klanova; koji su kreditima bez pokrića opljačkali i ugasili Razvojnu banku Vojvodine i Tesla banku; koji su u politiku ušli goli kao pištolji, a vlast napustili kao Rokfeleri; koji su opravdavali i koji opravdavaju NATO bombardovanje kao izuzetno korisnu stvar po građane, u političkom i zdravstvenom smislu; koji su deklasirali sve ljude koji nisu pripadali njihovoj stranci i njihovoj vladajućoj kasti i suspendovali ih iz političkog života, oduzimajući im pravo da se bave političkim odlučivanjem, i uskraćivali im pravo da se bave zanimanjima koja su smatrali unosnom garancijom svoje vladavine; i koji bi kad bi im se pružila prilika ponovo sve radili isto kao što su uradili od 2000. do 2012. godine - sebi u korist, a na štetu građana. 

- Čovekov karakter je konstantan, on ostaje isti tokom života. Ispod promenljive opne njegovih godina, njegovih prilika, čak njegovih znanja i pogleda nalazi se kao rak u svojoj ljušturi identičan čovek, sasvim nepromenljiv i uvek isti. Ispraviti se može jedino čovekovo saznanje; otuda on može da uvidi da ovo ili ono sredstvo kojim se ranije koristio ne vodi njegovom cilju, ili donosi više štete nego koristi, on menja sredstvo, ali ne menja cilj... Poduhvat da se putem govora i moralizovanja ukinu greške u karakteru nekog čoveka i da se tako preinači i sam njegov karakter jednak je nameri da se spoljašnjim uticajem olovo pormeni u zlato - kaže Šopenhauer. 

Pravilo je da ako se vrsta može sporo, veoma sporo menjati, pojedinac se vrlo malo menja, smatrao je Vilfredo Pareto. Činjenica da uporno ignorišu i negiraju svoje svima poznate greške i slabosti, ukazuje da nemaju ni najmanju nameru da se promene. Zato građani ne smeju da nasedaju na njihove lepe reči. Moraju znati da se moraju sačuvati od političke proizvoljnosti i sebičnosti koju nudi savez Đilasa, Jeremića, Dveri, Zavetnika, DSS-a oksimoronskog levo-zelenog bloka. Jedni bi odmah uveli sankcije Rusiji. Drugi bi uveli sankcije Evropskoj uniji i NATO-u. Jedni bi odmah priznali Kosovo. Drugi bi zaratili s NATO paktom. A svi zajedno bi se borili protiv investicija i fabrika. Njima su fabrike i investicije noćna mora. Prepreka na putu. Smetnja za ostvarivanje ciljeva. 

Po prirodi stvari tamo gde ima radnika oni glasaju protiv apologeta liberalnog kapitalizma. Zato što znaju da je njihova korist suprotna interesima običnog čoveka. Da se bore isključivo za svoje privilegije i dobrobit tajkuna. Zato su i zatvarali fabrike. Tamo gde nema radnika, moguće je politički napredovati na strahovima ljudi i lažnim obećanjima. Njihov narativ je crno-bela fatamorgana. On se može definisati jednom rečenicom: Ako dođu nacionalno orijentisane stranke one će voditi ratove, a mi ćemo vas preko noći odvesti u EU, i onda će svi imati mnogo para, a neće morati da rade. 

Građani su tu obmanu prozreli davne 2000. godine. Ako ne naučno, onda intuitivno. I prozreće je opet. Bez obzira na sadržaj bajki koje danas pripovedaju levi i zeleni liberali, njima naklonjeni novinari i mediji, u Srbiji levi liberalizam i liberalni kapitalizam nisu nikada pobeđivali. Oni su uspevali da vladu formiraju krivotvorenjem narodne volje, vladajući 12 godina s podrškom manjom od milion glasova. A da bi građane onemogućili da izvrše stvarnu smenu političkih klasa posvetili su se uništenju industrije. To je bio cilj i svrha njihovog bavljenja politikom. Srpsko društvo i država učinjeni su razvalinom i srozani u 19. vek. I kad je 2012. godine došlo do istinske promene političkog diskursa, koji je građanima omogućio da sami odlučuju o svojoj sudbini, vlast je bila prinuđena da prihvata svaku investiciju koja je bila rada da dođe, samo da bi omogućila ljudima da zarade za život. 

Da se stvari preokrenu bilo je neophodno vreme. Danas u Srbiju dolaze tehnološki napredne industrije zbog čega je prosečna plata dostigla 718 evra. Do kraja godine građani će u yepu imati 837 evra, a 2025. više od hiljadu evra. I zato više nikada neće doći u iskušenje da budu taoci domaćih tajkuna, jer je postalo nemoguće da im ponude plate od 200 ili 300 evra, kao u vreme demokratske, petooktobarske demokratizacije Srbije. Oni svakog dana pričaju da se u njihovo vreme živelo bolje nego danas. To je lako proveriti. Neka pitaju radnike nekadašnjih trgovinskih lanaca, šećerana i svih zatvorenih fabrika, čija je imovina opljačkana u privatizaciji, na kojoj su se obogatili pripadncii tadašnje vlasti i njima blistki tajkuni, kolike su im bile plate do 2012. godine, i jesu li ih imali!

I sad, pitam se ko može poverovati Bojanu Pajtiću, kad razmatra bilo koje državno i političko pitanje. Vojvodina je u vreme njegove vladavine postala siromašnija od ostatka Srbije. Kada je DS 2000. godine došao na vlast vojvođanski poljoprivredni kombinati i zadruge zapošljavali su 60.000 ljudi. Kada je otišao s vlasti samo 1.500. U narodnim kuhinjama hranilo se više od 10.000 Vojvođana. A kao privatno lice nije plaćao porez na ekstra zaradu. Ko može poverovati Draganu Đilasu da ne bi opet bogatstvo stvarao isisavanjem novca iz buyeta države i državnih preduzeća? Ko može verovati da opet ne bi glasali iz Soluna i Bodruma? Ko može verovati da Borislav Novaković ni bi opet poklonio nepouzdanom tajkunu 4,5 miliona evra za neizvedene radove? 

Nijedan čovek nije ono za šta se izdaje. Čovek je ono što jeste po svojoj suštini. A suština čoveka jeste njegov karakter. Apulej mudro kaže: - Siguran dokaz leži u karakteru svakog čoveka; po svojoj prirodi on uvek na isti način traži vrlinu ili zloću, i nudi siguran osnov za dokaz da li je počinio, ili nije počinio prestup. 

Rečju, sve su uradili kako ne treba i zato im ne treba verovati da bi radili drugačije. Oni samo vešto sakrivaju svoje pravo lice iza lažnih obrazina. Oni su kao ribe dvodihalice. U isto vreme su, kad im kako treba, i kad im dođe zgodno, proleteri, a kad im je podesno onda su aristokratija. Dekadentni i po karakteru i po namerama oni žele da iz političkih i ekonomskih poslova isključe sve koji ne pripadaju njihovom interesnom krugu. Zato celu Srbiju proglašavaju nepismenom. I nedostojnom. Zato diskredituju sve koji ne pripadaju njihovom sindikatu - večnih kandidata za uspentravanje na vlast. Druge optužuju za isključivost da bi nesmetano mogli biti isključivi. 

Na njihovom putu i nekad i sada stoje čestiti, normalni i pristojni građani Srbije. Ljudi koji nisu pripadali ni staroj aristokratiji, koju su činili roditelji nove DOS elite, niti novoj petooktobarskoj vlasteli. Oni su slobodno iskoračili iz mraka u koji su bili skrajnuti sve do 2012. godine. Svim diskvalifikovanim građanima promena vlasti je omogućila da najzad potvrde svoje postojanje. Ti ljudi treba da budu mudri. I oprezni. Da čuvaju svoje pravo na odlučivanje i prosperitet. I uvek treba da se sete da iza neostvarenih težnji loših političara stoje loši rezultati i nepromenljivi karakter. 

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik  u Skupštini Srbije)