Резон: Стварање, пропаст и нови успон радничке класе

Целу планету потресају вести о међусобним санкцијама на релацији НАТО савеза и Москве, а европска индустрија умногоме засвиси од руског гаса. Продубљивање украјинске кризе  снабдевање гасом чини све неизвеснијим. И компликованијим. Плаћање гаса у рубљама је и руски и европски сине qua нон. Ко год изађе као победник, привредне прилике у Европи више неће бити исте. Конзумеризам и хиперпродукција робе биће доведени у питање.

Одлуком да се по сваку цену држи изван геостратешког сукоба и гледањем искључиво својих интереса Србија је за сада успела да избегне веће економске потресе. Успела је и да очува инвестициони потенцијал.

Двоструко је добра вест да наша држава 143 обележавање 1. маја дочекује с једном новом фабриком. У Крагујевцу је потписан уговор о покретању производње електричног аутомобила. Инвеститор је Стелантис, мултинационална корпорација за производњу аутомобила, која је формирана 2021. године на основу спајања италијанско-америчког конгломерата Фијат Крајслер Аутомобили и француске ПСА групе. У нову фабрику електричних „Панди” биће инвестирано 190 милиона евра. За сада се зна да ће нова Панда на тржиште стићи 2024. године. Технолошки би требало да буде слична електричним моделима из Стелантис групе Пежоа 208 и Опел Корсе.

Та вест значи да је спасена српска аутомобилска индустрија и да ће српски радници производити аутомобиле будућности. Што је нова потврда чињенице да се у Србији дешава нови успон радничке класе, која је била ликвидирана 5. октобра 2000. године.

Преокретање точка незапослености започело је око 2014. године. Уместо да се потуцају по шалтерима службе за запошљавање, грађани су добили прилику да раде. Српска плата још увек није довољно добра. Српска привреда је предуго уништавана да би се ствари промениле преко ноћи. Да би се наставио раст плата, потребно је да се настави с развојем привреде.  То је  дуг и тежак процес, али је добро што се у Србији све више отварају фабрике са новим технологијама.

Реиндустријализација није била лак посао. Радничка класа, која је настајала и формирала се цео век, нестала је после 5. октобра за непуне три године. Педантно и предано, власти ДОС-а су одсекле све виталне делове привредног система Србије и раднике из фабричких хала преселиле на биро за узалудно чекање посла. Тај регистар очајника у једном тренутку бројао је више од 800.000 људи.

Уместо у обећавани рај, радници су отишли у пакао. Квалификовани само за одређену врсту радова, с престанком постојања фабрика изгубили су смисао свога постојања, јер нису умели да раде ништа друго. Нису могли да пронађу никакав посао, јер га није било. Металостругари, машинбравари, металоглодачи, вариоци, дрвопрерађивачи, ткачи, влачари, кожарски радници, хемијски радници, радници у прехрамбеној индустрији, вариоци. Свима је одузето право на живот, а дат им је само привид битисања. Нико, или готово нико од њих није могао да се преко ноћи преквалификује за нова занимања и постане банкарски службеник, продавац осигурања, продавац у бутику, хостеса, конобар, шанкер. Ново тржиште било је оријентисано на услужне делатности, а нови послодавци диктирали су нова правила. Услов за добијање посла били су лепота и младост. И прихватање мале плате за много рада. Армије вредних и честитих људи постале су излишне. Непотребне. Третирани су као терет. Као кривци за пропаст државе. Пропагандна машинерија оптужила је радничку класу да је својим нерадом изазвала сопствени крах. Истина је била другачија. Радничку класу систематски су уништавале политичке елите. На руководећа места су именовани људи који су предузећа непогрешиво водили у пропаст. Циљ је био да се колективистичка привреда, одузме од радника и поклони неколицини крупних капиталиста. Власници Србије и људских судбина постали су десеторица тајкуна. Њихов први пословни потез, по преузимању државних и друштвених фирми, било је отпуштање радника. Привреда није доживела процват, како се проповедало, већ потпуни слом. У функцији није остала готово ниједна фабрика. А остатак државе претворен је у велики хипермаркет. Оставши без посла грађани Србије су упали у зеленашки матрикс. У намештену партију покера у ком су све карте држале стране банке, домаћи тајкуни и странке на власти.

Емпиријска егзегеза стварања, пропасти и поновног успона радничке класе, открива зашто „еколозима”, опозиционим десничарима и левим либералима сметају нове фабрике. Грађани који имају посао и плату, више не могу представљати плен банака и крупног капитала. Дозвољени минуси, кеш кредити, позајмице, све то постаје непотребно када човек има свој новац. Из истих разлога се противе субвенцијама државе у пољопривреди која није усмерена на крупне капиталисте већ на средња и мала газдинства.

Ситуирани грађанин представља опасност само по тајкунско-банкарску финансијску хоботницу, која је окупирала Србију после 2000. године.

Србија изнова јача слободу сваког појединца и ствара услове за његову нову финансијску независност. Исто као што је поновним покретањем индустрије и поновним запошљавањем људи и субвенцијама и олакшицама за малу привреду и предузештнштво створила могућност да некад прогоњена радничка класа и њена деца поново добију могућност управљања сопственим животима. Али, да неко злонамеран не би помислио да се инвестира само у пролетаријат, Србија много инвестира и у развој науке, научно-развојних центара, у образовање и културу.

Нове шансе које добијају српски сељаци, радници. Уметници изазивају оправдан страх код српске опозиције и зато их ништа не плаши као могућност нових избора. Идеја да се парламентарни и београдски избори одрже поново разоктрила је више егзактних чињеница, које се могу тумачити као исконски страх од судбине. Громогласно, готово панично противљење новим изборима, показује да су њихове приче о намештању изборних резултата биле димна завеса. Изговор. Средство за лов на бираче.

Како то знам? Не треба бити Хајдегер па установити да би опозиција да је резултат био слабији већ 3. априла била на барикадама. Међутим, пошто су, очигледно, остварили бољи резултат од оног ком су се надали, они желе да га бране по сваку цену. Разлог је једноставан. И није нимало романтичан.

Нити филозофски инспирисан. На поновљеним изборима, кад год да буду, њихова коалиција, ако је поново буде, не може да освоји ни приближно исти број гласова. Већ само мање.

Политика може да се заснива на инциденту као политичком алату, на претњи као комуникацијском средству. Међутим, домети такве политике имају свој лимит. Поједине странке прете да ће блокирати град у случају нових београдских избора. То би био самоубиствен потез. Било би очигледно да су блокирали Београд зато што не желе да иду на нове изборе. Уједно, на тај начин признају да су избори били регуларни, и да су њихове примедбе и приговори били покушај политичког инжењеринга да се мимо воље грађана кроз камиље уши цензуса прогура коалиција Ајмо људи.

Ако не жели да иде на нове изборе опозиција потврђује да је покушала да отме власт у Београду нелегитимним средствима. Ако бежи од гласања обелодањује чињеницу да демократија за њих представља врло променљиву категорију. Јер, уколико избори нису били фер, а тај ко се жалио на нефер услове одбија ново гласање, јер не жели да се мења воља грађана, није у најбољим односима с истином, у једном, или у оба случаја. Или је воља грађана поштено измерена. Или није. Ако није зашто грађанима не пружити шансу да је одвагају поново.

Ту лежи и одговор о формирању владе Србије. Позиција Србије и њено опредељивање за Исток или Запад је беспредметна. То је као да се опредељујемо јесмо ли за дан или за ноћ. И Исток и Запад су потребни Србији. И човечанству. Свако другачије размишљање, на чему инсистирају западне силе и део српске јавности, представљају једну врсту неприличне ароганције. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак

за односе с јавношћу