Rezon: Stvaranje, propast i novi uspon radničke klase

Celu planetu potresaju vesti o međusobnim sankcijama na relaciji NATO saveza i Moskve, a evropska industrija umnogome zasvisi od ruskog gasa. Produbljivanje ukrajinske krize  snabdevanje gasom čini sve neizvesnijim. I komplikovanijim. Plaćanje gasa u rubljama je i ruski i evropski sine qua non. Ko god izađe kao pobednik, privredne prilike u Evropi više neće biti iste. Konzumerizam i hiperprodukcija robe biće dovedeni u pitanje.

Odlukom da se po svaku cenu drži izvan geostrateškog sukoba i gledanjem isključivo svojih interesa Srbija je za sada uspela da izbegne veće ekonomske potrese. Uspela je i da očuva investicioni potencijal.

Dvostruko je dobra vest da naša država 143 obeležavanje 1. maja dočekuje s jednom novom fabrikom. U Kragujevcu je potpisan ugovor o pokretanju proizvodnje električnog automobila. Investitor je Stelantis, multinacionalna korporacija za proizvodnju automobila, koja je formirana 2021. godine na osnovu spajanja italijansko-američkog konglomerata Fijat Krajsler Automobili i francuske PSA grupe. U novu fabriku električnih „Pandi” biće investirano 190 miliona evra. Za sada se zna da će nova Panda na tržište stići 2024. godine. Tehnološki bi trebalo da bude slična električnim modelima iz Stelantis grupe Pežoa 208 i Opel Korse.

Ta vest znači da je spasena srpska automobilska industrija i da će srpski radnici proizvoditi automobile budućnosti. Što je nova potvrda činjenice da se u Srbiji dešava novi uspon radničke klase, koja je bila likvidirana 5. oktobra 2000. godine.

Preokretanje točka nezaposlenosti započelo je oko 2014. godine. Umesto da se potucaju po šalterima službe za zapošljavanje, građani su dobili priliku da rade. Srpska plata još uvek nije dovoljno dobra. Srpska privreda je predugo uništavana da bi se stvari promenile preko noći. Da bi se nastavio rast plata, potrebno je da se nastavi s razvojem privrede.  To je  dug i težak proces, ali je dobro što se u Srbiji sve više otvaraju fabrike sa novim tehnologijama.

Reindustrijalizacija nije bila lak posao. Radnička klasa, koja je nastajala i formirala se ceo vek, nestala je posle 5. oktobra za nepune tri godine. Pedantno i predano, vlasti DOS-a su odsekle sve vitalne delove privrednog sistema Srbije i radnike iz fabričkih hala preselile na biro za uzaludno čekanje posla. Taj registar očajnika u jednom trenutku brojao je više od 800.000 ljudi.

Umesto u obećavani raj, radnici su otišli u pakao. Kvalifikovani samo za određenu vrstu radova, s prestankom postojanja fabrika izgubili su smisao svoga postojanja, jer nisu umeli da rade ništa drugo. Nisu mogli da pronađu nikakav posao, jer ga nije bilo. Metalostrugari, mašinbravari, metaloglodači, varioci, drvoprerađivači, tkači, vlačari, kožarski radnici, hemijski radnici, radnici u prehrambenoj industriji, varioci. Svima je oduzeto pravo na život, a dat im je samo privid bitisanja. Niko, ili gotovo niko od njih nije mogao da se preko noći prekvalifikuje za nova zanimanja i postane bankarski službenik, prodavac osiguranja, prodavac u butiku, hostesa, konobar, šanker. Novo tržište bilo je orijentisano na uslužne delatnosti, a novi poslodavci diktirali su nova pravila. Uslov za dobijanje posla bili su lepota i mladost. I prihvatanje male plate za mnogo rada. Armije vrednih i čestitih ljudi postale su izlišne. Nepotrebne. Tretirani su kao teret. Kao krivci za propast države. Propagandna mašinerija optužila je radničku klasu da je svojim neradom izazvala sopstveni krah. Istina je bila drugačija. Radničku klasu sistematski su uništavale političke elite. Na rukovodeća mesta su imenovani ljudi koji su preduzeća nepogrešivo vodili u propast. Cilj je bio da se kolektivistička privreda, oduzme od radnika i pokloni nekolicini krupnih kapitalista. Vlasnici Srbije i ljudskih sudbina postali su desetorica tajkuna. Njihov prvi poslovni potez, po preuzimanju državnih i društvenih firmi, bilo je otpuštanje radnika. Privreda nije doživela procvat, kako se propovedalo, već potpuni slom. U funkciji nije ostala gotovo nijedna fabrika. A ostatak države pretvoren je u veliki hipermarket. Ostavši bez posla građani Srbije su upali u zelenaški matriks. U nameštenu partiju pokera u kom su sve karte držale strane banke, domaći tajkuni i stranke na vlasti.

Empirijska egzegeza stvaranja, propasti i ponovnog uspona radničke klase, otkriva zašto „ekolozima”, opozicionim desničarima i levim liberalima smetaju nove fabrike. Građani koji imaju posao i platu, više ne mogu predstavljati plen banaka i krupnog kapitala. Dozvoljeni minusi, keš krediti, pozajmice, sve to postaje nepotrebno kada čovek ima svoj novac. Iz istih razloga se protive subvencijama države u poljoprivredi koja nije usmerena na krupne kapitaliste već na srednja i mala gazdinstva.

Situirani građanin predstavlja opasnost samo po tajkunsko-bankarsku finansijsku hobotnicu, koja je okupirala Srbiju posle 2000. godine.

Srbija iznova jača slobodu svakog pojedinca i stvara uslove za njegovu novu finansijsku nezavisnost. Isto kao što je ponovnim pokretanjem industrije i ponovnim zapošljavanjem ljudi i subvencijama i olakšicama za malu privredu i preduzeštnštvo stvorila mogućnost da nekad progonjena radnička klasa i njena deca ponovo dobiju mogućnost upravljanja sopstvenim životima. Ali, da neko zlonameran ne bi pomislio da se investira samo u proletarijat, Srbija mnogo investira i u razvoj nauke, naučno-razvojnih centara, u obrazovanje i kulturu.

Nove šanse koje dobijaju srpski seljaci, radnici. Umetnici izazivaju opravdan strah kod srpske opozicije i zato ih ništa ne plaši kao mogućnost novih izbora. Ideja da se parlamentarni i beogradski izbori održe ponovo razoktrila je više egzaktnih činjenica, koje se mogu tumačiti kao iskonski strah od sudbine. Gromoglasno, gotovo panično protivljenje novim izborima, pokazuje da su njihove priče o nameštanju izbornih rezultata bile dimna zavesa. Izgovor. Sredstvo za lov na birače.

Kako to znam? Ne treba biti Hajdeger pa ustanoviti da bi opozicija da je rezultat bio slabiji već 3. aprila bila na barikadama. Međutim, pošto su, očigledno, ostvarili bolji rezultat od onog kom su se nadali, oni žele da ga brane po svaku cenu. Razlog je jednostavan. I nije nimalo romantičan.

Niti filozofski inspirisan. Na ponovljenim izborima, kad god da budu, njihova koalicija, ako je ponovo bude, ne može da osvoji ni približno isti broj glasova. Već samo manje.

Politika može da se zasniva na incidentu kao političkom alatu, na pretnji kao komunikacijskom sredstvu. Međutim, dometi takve politike imaju svoj limit. Pojedine stranke prete da će blokirati grad u slučaju novih beogradskih izbora. To bi bio samoubistven potez. Bilo bi očigledno da su blokirali Beograd zato što ne žele da idu na nove izbore. Ujedno, na taj način priznaju da su izbori bili regularni, i da su njihove primedbe i prigovori bili pokušaj političkog inženjeringa da se mimo volje građana kroz kamilje uši cenzusa progura koalicija Ajmo ljudi.

Ako ne želi da ide na nove izbore opozicija potvrđuje da je pokušala da otme vlast u Beogradu nelegitimnim sredstvima. Ako beži od glasanja obelodanjuje činjenicu da demokratija za njih predstavlja vrlo promenljivu kategoriju. Jer, ukoliko izbori nisu bili fer, a taj ko se žalio na nefer uslove odbija novo glasanje, jer ne želi da se menja volja građana, nije u najboljim odnosima s istinom, u jednom, ili u oba slučaja. Ili je volja građana pošteno izmerena. Ili nije. Ako nije zašto građanima ne pružiti šansu da je odvagaju ponovo.

Tu leži i odgovor o formiranju vlade Srbije. Pozicija Srbije i njeno opredeljivanje za Istok ili Zapad je bespredmetna. To je kao da se opredeljujemo jesmo li za dan ili za noć. I Istok i Zapad su potrebni Srbiji. I čovečanstvu. Svako drugačije razmišljanje, na čemu insistiraju zapadne sile i deo srpske javnosti, predstavljaju jednu vrstu neprilične arogancije. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak

za odnose s javnošću